Prosvetni glasnik

НЛУКА И НАСТАВА

379

своју алегорију Хердер је написао у извесном осећању љутитости према онима који га у носледн.е време живота почеше нападати, и пребацивати му да је скренуо с правога пута, пишући о стварима које нису од тако великог значаја. Свакојако ту треба разумети његову Метакритику, Калигену, Адрастеју и друге мање, Филозофске и тоолошке расправе. уперене противу Канта и његових присталица. „Калигенија" је прилично успела ствар. У њој писац изражава своје мишљење о лепоме и иријатноме. И као год оно Виргилије што води Дантеа (у Божанственој комедији), тако и њега овде води Л.есинг преко елисејских поља и показује му нут ка извору лепоте. Поред Л.есинга ту Је и Клајст. То су они писци чија је имена он још као ђак урезивао у кору дрвета, и које за све време свога литерарнога делања није никада заборављао. Када је нисац први пут зашао у неку нустињу (то је почетак алегорије) наиђе на неку децу где се играју по песку. Пита их шта раде, а она му кажу да деле лепо и красно од иријатног, а добро од леиога и краснога, да би ово последње могли што чистије издвојити. Пде даље и долази у земљу одвратности (Аћзсћеп), па онда у неку прекрасну дубраву у којој нађе језеро и ту се окупа. Чист, крепак и здрав путује он даље и на једанпут му се укаже Парнас, а на њему песници свију времена и народа. Ту су поред Иетрарке, Пиндара, СаФа, Анакреона, Хорацнја, Уца, Теокрита и Геснера, још српски Терлајић и Доситије Обрадовић; (разуме се, ово је преводилац додао, или боље заменио, јер се у оригиналу помињу Лесинг и Клајст, а у преводу их нигде нема). На другом узвишењу седели су Омир, Осман, Данте, Ариосто, Тасо, Милтон и Сервантес. „Глас вашега Стојковића 1 допрео је до нас, каже му Милтон; и прекрасни његови стихови у Еандору, продужује Ариост и Сервантес". У том излази Рајић (м. Лесинг) и нита га за прилике међу Србима (одн. Немцима), па га онда уведе у „Латинско Училиште". Тамо су Сократ, Платон, Питагора, Аристотел, Епикур и Зено. Од новијих ФилозоФа Л.ок и Л.ајбниц. У некоме врту опет беху Линеј и Б ифон, с једне стране, а Коперник, Кеплер, Галилеј, Њутон и остали чувени астрономи, с друге стране. „Као воздухом каквим отдуван" нађе се наш сањало сад у некој пештери „естества", и осети извесну невидљиву сиду коју у нрви мах не разумеде, али му се ипак учини као да види лик жене с дететом на рукама. На глави јо.ј венац од звезда, на грудима ружица, а одело од самога крнна опа-

1 Атанасије Стојковић (1773—1832), заборављени српски књижевник о коме се данас врло мало води рачуна. Преводилац се овде сасвин заборавио кад каже »вашега Стојвовића«, јер Стојковић није немачки већ српски писац; нити је оиет преводилац тај који сања и пише адегорију, већ Хердер, а то није свеједно за састав испод кога стоји потпис »Г. Хердер«.