Prosvetni glasnik

26*

НАУКА И НАСТАВА

385

Са овим двема приноветкама слична је донекле и она Хауптова (Тћ. Наир1, 1784—1832), „Викторина Олмондка, иди двократно супружество", у Забавнику за 1820. Хаупт је из онога истога кола незнатних немачких писаца из кога и Рајнбек. Обојида су одавно бачени у засенак и модерно доба труди се, како изгдеда, да им шта више и имена заборави. Исто тако незнатан, ади нешто занимљивији од њих двојице био је Гг. А. Кићп (1784—1829), уредник некодика забавника 1 и часописа. Писац је многих приповедака и неколико романа, који данас имају само релативне вредности. Његови „Лукави рођади" (у Забавнику за 1820), долазе у ред интересантнијих новела, и свога творца приказују као писца који тежи да у љубавпе мотиве уилете и друге људске страсти, и да човека што верније иредстави, да га изнесе онаког каки је, ни сувише доброг, ни сувише рђавог. Ево у главном садржине те приповетке: Харун ал Рашид шетајући једном по улицама багдадским, наиђе на младића (Кадиба), који плаче и преклиње своју судбину, што му је тако мучан живот доделила. Он исприча даље КалиФу, како је „смртно заљубљен у прекрасну Азелају" (кћер неког обућара), али му .је не дају јер је сиромах. Нема ни оца, ни матер, ни рођаке, па ни пријатеље, нити икога на овоме свету, који би се на н>ега осврнуо и за н-ега марио. КалиФ, када то чу, сажали се и постави га за везира. Мало прође, а ето ти разних „пријатеља" и „рођака" који му се почеше удваратп и молити га за по коју службу, или што друго, говорећи му и представљајући се као његови вајкадашњи рођаци. Везир не одбијаше њихово сродство, али му је сваки онај, који се хтео назвати његовим рођаком, морао дати по неколико кеса томана. „Мој ]е дед, вели он, у деоби са вашим дедовима добио мање но што је требало, и стога је право да ви то сад мени надокнадите". Новци стизаху са свију страна и када је Кадиб себе обезбедио, нареди да се доведе онај обућар чију је кћер он некада тако јако волео. Овај дође и везир га поче испитивати шта мисли о удаји лепе Азелаје. Он му каже да њу тражи неки Кадиб, од кога никад ни „сапожар" не може бити, а камо ли што друго. Даље, нема рођака ни пријатеља, вели обућар, и зато му кћер, ни под каквим условом не може дати. Ади кад се везир иозва на господу која око њих стаЈаху, да посведоче је ли то истина што овај о Кадибу рече, они се сви приказаше као његови рођаци, и почеше побијати такве лажи у корист Кадибову. Бедни обућар сад тек познаде ко је и шта је Кадиб, те газамоди за опроштај. Овај му, дабогме, опрости. Ту се одмах уговори и дан свадбе. Ади, на њихову

1 Жгепег ЖизепаЛтамасћ №г с1ав Јаћг 1808. ЛУхеп, 1807. НогГепзга, Тавсћепћисћ 1(1г Батеп аи^ с1ав Јаћг 1811, 1812 п 1827.