Prosvetni glasnik

384

ДРОСВЕТНИ ГДАСНИК

Сидни деспота и власиик ■ћииких земаља, Александар Велики, иита свога учитеља Аристотела, а и друге мудраце, да му кажу где је извор бесмртности. Доста завијено и алегорично, али ипак разумљиво, они му кажу да таквог изџора нема, нити може бити. Он не слуша. Спрема војску, одлази на далеки Исток; али се у путу разболи и умре, не нашавши оно што је тражио. Причаае је задахнуто топлим осећањен, са. простим и лаким начином излагања. те је приповетка поред све своје застарелости ипак остала пријагна. * У Забавницима за 1819 и 1820, не и^тиче се велики број писаца (свега су два три назначена), али то не значи да је у њима више оригиналних радова и да превода нема. И поред оних ода и једне народне песме од Вука Ст. Караџића („0 кнезу Ивану Кнежевићу"), ипак су ова два Забавника то исто што и њихови претходници. И у њима је сличних нриповедака са српским именима и тежњама да се све представи као „истинита повест", јер се тада нретпоставља и већи број читалаца. Одмах у самом почетку Забавника за 1819, наилазимо на доста плоднога немачкога писца Рајнбека (Оеогд. у . Кешђеск, 1763—1849), који је поред приповедака у збиркама под разним именима 1 , написао и приличан број драма, песама, путописа и неколике расправе из естетике, граматике и педагогике. Многи немачки рецензенти изражавали су се о њему врло повољно. Они су га оценили као писца који се одликује искреношћу, здравим осећањем, тежњом за правдом и истином, јасним и пријатним описивањем, а поврх свега тога истичу му као добру особину и то што је слике и карактере узимао из СФере свакодневнога живота. У колико је пак нама овај писац познат, не бисмо могли усвојити тај суд, и ако је Рајнбек са Ленауом био представник извесне групе младих књижевника, који су се као литерарни нотабилитети, често састајали у његовој кући, и покушавали да извесној струји даду тон онаки каки су они желели. Он не излази ни мало из колосека осталих приповедача, његових сувременика. Узалуд ћете код њега тражити те особите црте, којима би он желео да се издвоји, да се еманципује, и да изгледа оригиналнији. Довидовић наводи само две привоветке које је превео од Рајнбека, једну у Забавнику за. 1819 („Младен и Милица"), а другу у Забавнику за 1820 („Избор"). Обе су приче једнолике, с конвенционалним тоном, и врло слабим Физиогномисаним личностима. Страдања љубавника и љубазница, пренреке у љубави, и најзад мелодрамски свршеци, —• то је цела њихова садржина.

1 Ег2аћ1ип&еп, 1808. — \\'т1ег1)1и4ћеп, 1ф2. 1817. — ВШћеп с1ег Мизе, Еазеп, 1813. — БећепзћЈМег, 3 ТћеПе, Еззеп, 1829.