Prosvetni glasnik

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ

499

што гласа за време образовааа ексшшзије, или у тронутку кад оиа иаетаје, или пре тога тренутка, нестане. Из тога се најбоље видн како се овде врши реДукдија гласа; тиме се објашњавају разни облици тога гласа на крају речи: он се може чути или као мукао сугласиик (1епшз) са слабом артикулацијом после мале паузе: ду- а , „дуб", или и врло често као такав мукли који сезвуком почиње. Звучни елеменат постао је овде редуцирани глас који претходи безвучном звучном сугласнику (1ешз) и који, према образовању артикулације и учешћу гласа у њој, може да буде разне јачине и звучности. Главни моменат који је заједнички свим таквим гласовима у српском језику, јесте то што се мукли сугласник који представља његов најважни.ји део, увек образу.је са мањим ваздушним притиском који је тако карактеристичан за звучне сугласнике, те јасно указује на редукцију гласа. Али још није унапред сигурно да се у свима крајевима српске диалекатске области може констатовати таква артикулација звучних сугласника на крају речи; али за мене је несумњиво да је она најраспрострањениЈа. Кад прегледам цео материал који ми стоји на расположењу, могу да кажем ово: чисте звучне сугласнике, са иуним гласом, ја сам чуо само у области косовско-ресавског говора, и то на разним његовим тачкама (Жупа, Левач); затим сам још у .јужној Шумадији и сеничком крају чуо гласове који се ипак још могу рачунати у звучне, и ако нису образовани тако одређено као у Жупи и Левчу. Али увек је био мукло-звучни сугласник (1ешз) онај који сам чуо у овим местима и крајевима: у Београду и околини, у Срему, Бачкој, Банату; у Шапцу, Ваљеву, у јужном диалекту у Србији (Мокра Гора); Бељини, Пиперцима, Шамцу, Сарајеву, Бањалуци, Дрвару (код Петровца), Шаринцима (код Прњавора) у Босни, у доњој Морачи у Црној Гори, на Шипану код Дубровника, Дивоселу у Ллци. Као што сам всћ поменуо. тај мукло-звучни сугласник (1ешз) ни.је у свима крајевима једнак- најблпжи звучноме био је код једног човека са Шипана, најближи правом мукломе био је у Лици, мада се ни онде није с њиме потпуно поклапао. Али ни из тога материала не може се начинити суд који ће обухватати целу језичну област; ја нисам у иоложају да кажем колихо се дубоко овакав изговор укоренио у разнпм српским локалним диалектима. Једно је у сваком случају јасно, а то је да се редукција гласа у звучних сугласника на крају речи у српском језику шири, и да се у многим диалектима на крају речи јавља безвучан ленис место медије, и да једино и постоји (на пр. у неким крајевима у Србнји, Срему и сл.). У осталом Фонетском материалу има и добрих наномена. Али целокупна њихова слика пре чини утисак да је намерно купљен, полазећи од познатога материала. У таквом случају целисходније би било да нам је Регаетар дао све, и оно тпто је било раније познато. Вукова