Prosvetni glasnik

НАУКЛ И НАОТАВА

657

Колико је овај паш старији књижевник на све то пазио, може се видети из самих његових речи (у другој књизи Забава), где каже: „Мепи је онај безимени језик, коим још и сад неки пишу, врло не-сносан и мучан постао. Ти људи још неће, не желе, не могу Срби да буду! Докле ће се још то посртати, докде ли мутити и варати? Тешко нашем књижеству!... Но опет се и радујем много, што видим, да се доста млоги наши књижевници озбиљски труде, да чисто српски и лепо умне свое послове израде. Ја им јавно за то благодарим, и желим им, највише за љубав њине славе и заслуге, добар напредак. Од нашега 'Светића и још од неки, кои с њиме ревнују, свашта ми је мило читати. .. . Ортографију моју нити сам рад бранити, нити коме препоручивати. Кад се не може и неће никако она Г. Караџића, лака и правилна да прими, а оно би ја с моје стране најволео да сви по старој, -словенској ортограФији пишемо; да нам књиге не изгледају до века као камелон или као какви арлекин. То је већ срамота, те велика! Како се знамо на овај начин иностранима с нашим књигама указати?" На послетку долази објашњење и правдање зашто већа „част предмета" у овој другој књизи, као и у осталим, није могла бити нова или на новп „оригинални начин представљена". Све је томе узрок, каже он, што му лекарски позив одузима много времена које би на пауку и писање желео и хтео употребити. Но и поред тих сметњи, његове су Забаве ипак добро уређиване. Оне су у српској књижевности понуњавале ону осетну празнину која се примећавала не само у идејама него и у језику. Преводи су у њима тачни и јасни, а ни оригинални радови нису толико слаби за доба када су се писали и када су у свет пуштани. * Године 1821, као што смо видели, Давидовић је прекинуо даље издавање свога Забавника, а носле годину дана (1822) и своје Сраске Ловине, које су тада излазиле у Бечу. Али после десет једанаест година, покрену поново не само Сриске Новине, него и Забавник, са знатно повећаном садржином, и у нешто већем Формату, него што је пре био. И Новине и Забавници излазили су сада, не у Бечу, већ у Крагујевцу, где се 1883 беше основала нова српска штампарија. Но штампарија није остала овде дуго времена. Она је 1885 пренесена у Београд те је и Давидовић сада морао доћи овде и продужити уређивање још годину дана (до 1836). Као год и ранији, тако и ови Забавници, доносили су готово једино преводе, а оно мало ода и других „стихотворенија 1 ', билојевише споредна ствар. Писци су се овде још мање наводили него што је било у_ ранијим забавницима. Крупнијих ствари у њима нема много. Нешто приповедака (арапских, руских, Француских и американских „повести"),