Prosvetni glasnik

934

ПР0СВЕТШ1 ГЛАСННК

нијанси, и за то је требало за овом прећи и лепу прозу. Уосталом, веза између романа и нриповетке с једне стране и прозе у ширем смислу с друге стране није само у спољашњем облику него и у унутрашњој страни, јер данас романи и приповетке, поред све своје ггоетичности, износе и стваран живот и служе и практичним смеровима. Ова књига је у том погледу на старој основи, сматрајући реторику V ширем смислу као научну и реторпку у ужем смислу као беседништво. У додатку су опис и карактеристика, главни и битни делови лепе прозе, те је према том и њој овде било место. Јер кад је беседништво са својим засебним смером, а мешавином од научнога и поетског стила и у садржини и у облику, добило и сувише места у реториди, то је у толико више требало размотрити и лепу прозу, внше него ли говорити о начину иисања историје и расправе. Данашња лектира, коју имају учениди (ннр. Толстој, Ибзен, Судерман и др.) тешко би се могла измирити са учењима ове теорије, коју према том треба модернизовати и у погледу задатака поезије и њене везе с науком и прозом, или је у њој требало много видније истаћи, него што је то сад случај, о данашњој јакој прозно-поетској литератури ноучно-тендециозног правда. То је што се тиче израде у начелној основн. * * * Али и овако разрађеној, свакоме од ових делова, могу се ставити крупније замерке. Особито то важи за Стилиетику, која и сувише недантно класиФикује прозни и поетскн стил, уз иначе тешке и несхватљиве одредбе. Нпр. у проз !ом стилу говори најпре о јасности у избору речи, па о слагању речи и реченица. При том писац узима неки негативни метод, и место да каже: како треба радити, он каже: како не треба радити, па наводи погрешке противу чистоте и подесности: архаизам, варваризам, провиндијализам, катахрезу, плеоназам и т. д. Међутим, много што наводи као иогрешке противу прознога стила Фнгуре су или уираво врлина за поетски стил, на како и народ и прозна књижевност врло често оперишу иоетскпм језиком, то је веза између ових и ирозног језика врло велика, што и писац на доста места мора да мири. Па онда треба објаснити да има прозних облика (нпр. реалистичвих нрииоведака, путописа и драма), у којима шта више треба да буде и провинцијализама, и архаизама (историјске), па и нелогизама (за поједине типово), а тек се за саму нрозу неће сматрати само расираве нз нриродних наука. Део о слагању речи у речениде и ових у низове сасвим је нејасан и натегнут, из кога се мало "шта може научити. При том се за истицање наводе и анаколути (погрешна употреба дартиципија н релативних реченпца), што никако није основано. А што је највише за осуду, то је што говорећи о ирозном стилу какав треба да буде, или боље какав не треба да буде, наводн скоро све саме стихове из народне поезије. Шта ученик може да мисли о таким примерима за све употребљивим, којн за нешто вреде, а за нешто не вреде ? И ако је писац за прозни стил доста употребно Стилиетику од Маретића, рђаво ју је употребио. Прво што ју је ставио на негативну, а по том на песничку основу, нрема неким Фигурама из песничког стила, доказујући н потнрући скоро све еамим стиховима. Много је боље у Маретића, који иочнње од реченице место од нојединих речи (што је боље, јер су учениди већ изучили Синтаксу), па говори