Prosvetni glasnik

62*

РАДЊА ГЛАВНОГ ПРСВЕТНОГ САВЕТА

941

слабу п неиотиуну слику нове ериске књнжевности и што се у њој деца не могу учити књижевном језику којим се данас нише и којим они имају да пшит, иочев од својих школских задатака па до свега гато ће доцније сами радитн. Мане читанке г. Стојана Новаковића су м.ане целога једнога периода наше науке и књижевносги. Та читанка врло добро је одговарала схватањима и потребама старијпх нараштаја, она је у своме роду врло добра, врло потпуна п врло доследна, она је корпсно послужила нашој настави неких тридесет година, али она не одговара више данашњим схватањима и аотребама, и њу треба заменити новом и савременијом. II. Та потреба за једном новом и савременијом читанком осећала се поодавно, још од пре двадесет година. И г. г. Сретен Пагаић и Милан Шевић написа.ш су нову „Српску Читанку". Зато што је та књига доцније дошла, зато што су се тени састављачи могли користити искуством свих оних који су у току тридесет година радили у школи по књизи г. Новаковића, њихова читанка је релативно потпунија и модернија. У њој је градиво разноврсније, новијој књижевности дато је више места, а нарочпто у читанци за први разред вођени су педагогаки обзири. Али, она има и својих мана и недостатака, и то врло озбиљних. Као гато је г. Новаковић радио своју читанку према схватањима која су владала у нагаем свету око 1870, тако су г. г. Пашић и Шевић израдили своју читанку према схватањима која су код нас владала око 1890 године, када се много више но раније стала обраћзти пажња националнололитичком васпитању, и када су као оруђа тога васпитања биле на цени историја п геограФија. Г. г. Пашић и Шевић дају врло много места и врло много пажње историји и геограФији и цела њихова књига служи очевидно у првом реду националном васпитању. По*једном месту из предговора г. Шевића првој књизи „Српске Члтанке" 1 могло би се закључити да је народну исторпју узео као главни предмет своје књиге, као неку врсту историске читанке, помоћну књигу за изучавање националне историје, у којој је све друго само споредно и случајно. Је ли то била његова мисао ? Ако је тако мислио, то је велика грешка, али и да је тако мислио, извесно је да он такву читанку није могао ни написати, и зато што у нашој књижевности и науци нема тако схваћено дело, и зато што би једна тако искључиво једнострана читанка потпуно и очевидно промагаила свој школски задатак. У сваком случају, г. Шевић је дао читанку у којој је знатно место дато народној историји, опису српских земаља и описивању народног живота. (У њиховим читанкама рађени су ти одељци рационално и с пуно реда и метода). Од нарочите користи била су му позната песничка причања народне нрошлости од Стевана Сремца, која се могу врло допадати ученицима и која имају иодједнаку недагошку и естетичку нредност. Али, г. Шевић се није могао ослободити традиције која се задржала у пнсању читанака за наше средње школе. Идући стопама г. Новаковића,

1 Ова трећа књига »Сркске Читанке* ослања се својим спољашњим распоредом на прву и на другу, а унутрашњим на другу књигу. Концентрација је основно и ове књиге, а за цептар су узети догађаји аосле Еосова, и иокушано је да се из тих најжалосиијих листова сраске историје истакну догађаји, који Ке срца ученичка моЛи испунити оиравданим националним ионосом."