Prosvetni glasnik

942

т1р0светпн гласник

он је унео врло много народник умотворина. Свакако, било је у вези са иатриотско-историском тенденцијом целе његове чнтанке да да доста места народној иоеаији, али тај разлог не важи за народне ириповетке. Нарочито толико истицање народних умотворина на штету уметничке књижевности, а без иедагошких обзира на развијаље логичнога и критичкога духа и вишег моралног осећања код ученика, није у сагласности са његовим књижевнопедагошким иретензијама. Велика мана „Сриске Читаике" г. Шевића је често слаб избор унетих нисаца, одсуство књижевнога критериума. Г. Шевић је осетио да не иде као иредставнике сриске књижевности, као узоре за српско писање, давати деци писце без имена и вредности, људе без икакве гсњижсвне репутације и ко.ји би се и самн зачудилп што су ушли у читанку. Он се хвали, у предговору своје ирве књиге (Издање од 1907 године), да је изоставио „чланке некњижевника н нестручњава". Баш у том издању и даје: Еузмана Цветковића као скупљача народних умотворина, упоредо са Вуком Ст. Карацићем; у одељку Српске земље Косово поље описује Вјекослав Клајић поред Милана Милићевића и Владимира Карића; Зарија Р. Поповић преставља српску уметничку прииоветку. Природа се опнсује према опскурним делима потпуно застарелим. ( Земља на којој живимо, Београд 1866), по писцима застарелим или незнатним (Ђорђе Натошевић, Радмпло Лазаревић) Јован Грчић Миленко заступљен је са шест песама, а Војислав Илић са једном, и ако он има и врло згодних и лепих песама, писаних нарочито за децу. У другим двема књигама (I и III) књижевни избор није бољи. Г. Шевић наводи Јакова Игњатовића као историка, Љубомира П. Ненадовнћа као песника, Јована Вучковића и Милојка Веселиновића као исгорике, Милорада Петровића као етнограФа, као природњаке Лазу Ј. Обрадовића и Ворисава Тодоровића, поред раније иоменутих српске земље описује Мита Петровић. Као обрасце српске иоеиије он даје стихове Јована Суботића, Никанора Грујућа (са рђаво стихованим и савршено непоетским Растком из спева „Свети Сава"), Тзорђа Рајковића и Исидора Ћирића. У исто време Јакшпћ је заступљен са неколико мање значајннх несама, аВојислав Ј. Илић исто тако, и, судећи по месту које им је дао, Милорад П. Шапчанин изгледа већи песник од њих. Од Змаја има врло слабих стихова, који га рђаво представљају. Младен Симоновић исиада као приповедач, упоредо са Симом Матавуљем и Јанком Веселиновићем. Ученици треба да се у читанци први пут сусрећу са. главним именима српске књижевности, а у читанци г. Шевића сусрећу људе непознате, или полупознате са којпма се даље неће никако внше сусретати. Г. Шевић је хтео дати месга и старијим писцима нашим, и то је добра идеја. Али дати ученицима стихове Гундулића, Бунића, Димитровића без језичног коментара значи потпуно промашити постављени задатак. То је у опште о чптанкама г. Шевића. Посебно бисмо могли приметити за читанке I и II разреда ово: Читанка I разреда оцењена је и о њој донесена одлука у Главном Просветном Савету пре две године. Савет је, нанме, 2 јула 1907 усвојио реферат нрвопотписанога, по којем се измене учињене у последњем издању ове читанке имају сматрати као оне које не мењају дело и које одговарају чл. 16 Правила о уџбеницима. Према томе је Савет сматрао да је ова г. ПТевићева читанка старо дело за које важи министрова погодба од 2 јула 1902, по којој је то дело својина Министарства једанпут за свагда. Савет је у исто доба одлучио да се г. Шевићу за учињене измене може датихонорар од 600 динара. Према овој одлуци требало је тако и радити. Међутим, г. Шевић је узео натраг рукопис и штампао га као