Prosvetni glasnik

РАДЊА ГДЛВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТД

94

приватно нздање. Држнмо да. је било неправилна допустити г. Шевићу да узме рукопис натраг; овлашћење за то г. Шевић није имао, бар се то не види у актима. Што се тиче читанке II разреда, г. Шевић је и овде. учинио измене према последвем издању, као што је пре две године радио са читанком I равреда. Измене учињене у новом (петом) издању које оа подноси у рукошгсу, ове су: 1) „Чланци нестручња га и некњижевника замењени су другим, бољим", каже иисац. Међутим писац као нове саставе доноси из ових писаца: Јована Вучковића (Смрт Савина), МилојкаВеселиновића (Шар), Ђорђа Натошевића (Висибаба и. ђурђевак). 2) Сваком саставу нађен је извор те је према извору иоправљан, каже писац. Тако је иисац прииоветку „Баба и граб" која је билп у збирци Стјепана Басаричека, узео у облику у којем је у оригиналној збирци Мијата Стојановића, одакле ју је Басаричек н узео и нешто у језику и стилу дотерао; г. Шевић је сад вратио на језик и стил Стојановићев. То је добро урадио, али зашто је у ранијим издаљима узимао поправљен текст из Басаричека, а не оригиналан из Стојановића? То је било којешта. Што г. Шевић истиче у томе заслуге свога новога издања, тиме само указује на досад неслућене мане ринијих издања. 3) Г. Шевић је унео у ову читанку више састава из читанке за I разред (н.пр. баш поменуто „Баба и граб") Зашто ? Је ли за то што су ти чланци тешкп з.а ђаке I разреда? Свакако састављач се ту није много мучио уносити „нове" ствари у читанку за II разред, пошто је њих већ готове имао под руком. 4) Од инач:е нових чланака није требало уносити, поред чланака некњижевнпка (в. тачку 1), басну „Сјеница и врабац", иошто није ништа, и „Растка" од Н. Грујића у неправилном хексаметру, нарочито кад има ленп Војислављев „Растко". Није требало ни оне врло познате народне несме уносити: Збор зборила., Женидба Душанова итд. Измене ове, дакле, чине у неколико бољшм ово издање од пређашњега. Оне у основи не мењају дело и ако нису маае измене. Класификација, саставне групе, план, распоред, исто је; тако и велика већина састава. Измене те одговарају чл. 16 Правила о уџбенидима, Према томе, треба, на основу одлуке миниетрове од 2 јула 1902 и Савета од 2 јула 1907, сматрати читанку као старо дело, које је својина Министарства, а за измене иисиравке дати састављачу мањи хонорар. III У опште читанке г. Шевића означавају напредак, имају нечега ширега и сувременијега од ранијих радова те врсте, али оне су добрим делом недовољно књпжевне, тако да се данас већ не могу са сигурношћу препоручити. На основу свега овога, ми смо мишљења да је аотребно расаисати стечај за читанке израђене на модерној и књижевној основи. 1) Читанка не треба да буде пословна књига на за Филологију ни за исторпју. Њен задатак треба да буде учити децу језику којим се данас пише, којим се њима прсдаје, којим ће они писати, да им развије књижевпо осећање и да их поступно уводп у српску књижевност. Место примитивних и једностранпх чнтанака нама је потребна модерна хрестоматија, мала антологија целе српске књижевности. У једном кратком али врло добром чланку („Настава српског језика у средњим.школама", „Срнски Ењижевни Гласник", 1 јун, 1909) г. Милош Ивковић, увиђајући недовољност књижевне настав.е у средњим школама, тражио ј.е да се у нлжим разредима даје један почетни