Prosvetni glasnik

64*

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ

дигле и две словеиске катедре, од којих је једне ускоро иеетало, нису могли у Нрагу „језико-сравнитељни" радови ШаФарикови прибавпти оиом заслужном научнику катедру упоредне словенске Филологије на нрашком универзитету. И овде као и у миогим другим приликама приметна је двојака мера аустријске владе: једна према Немцима а друга, и друкчнја, нрема Словенима, и ШаФарик се до краја свога живота морао задовољити скронним положајем библиотекарским, и у том својству продужиги богатити словенску науку величансгвеним радовима у области старе писмености; алисе студија из упоредне науке о језику морао, по невољи, одрећи". У том су правцу приказане последње године научног рада ШаФарикова, па је, у донуну тога, ноказан утицај његових изучавања глаголице, који се одазвао на КукуљевиКу, Рачком, БрчиАу и другима. У продужењу се још једном дотиче Челаковскога па се прелази на Хаталу, на старије чешке граматичаре н на Лужничке Србе. Глава се завршује поменом живота и рада Курелца, Вебера, ДаничиИа и Јов. Вошковића. Даничић је нриказан у приличној сразмери, али ми се чини да приказу његових заслуга за српски део Словенске Науке недостаје потребне рељефности. А за карактеристику наших неугодних књижевних ирилика нека послужи и ова околност. Говорећи о ситнијим научним списима Даничићевим као и о његовој научној полемици, Јагић жали како „.о њихову издању у виду скупљених спиеа Даничићевих на жалост ни до данас нико се не нозабави", на додлје: „а међу тим не би било на штету српске Филолошке науке сабрати те расправе његове и неке друге из „Гласника", особито, пак, његова растурена истраживања о нагласку и наштампати их у издању Срнске Академије". Чудновато: Српско Учено Друштво канило се пуних десет година да то учини, док се не утопи у С. К. Академију, која прпмљени аманет — заборави. Још вреди, за шире кругове читалачке наноменути како је Даничићев одлазак у Загреб шесетих година омогућен нарочнто тиме што је Даничнћа ЈКнегиња Јулија нрепоручила Штросмајеру, а то се но толикнм усноменама и списима о Даничићу не номиње. Занимљивоје, најзад, ирочитати нешто симнатичних речи о скромном раду Јов. Бошковића. Глава двадесет-седма говОри о Ваљавцу, Левстику и осталим словеначким друговима и ученицима Миклошићевим, а од Срба сс номињу: Зоре, Зима, Броз, П. II. ЂорђевиК и Ћ. С. ЂорђевиА.; за тим се говори о бугарским граматичарима па се онда показује утицај Миклошићеве упоредне грматике на изучавање пољскога језика. У двадесет-осмој је глави нреглед изучавања санскритскога у вези са словенским језицима. Ту је, осем других иомена, говор о Тиљфердингу и осталима из појединих словенских литература; Словенски је Југ заступљен Гајтлером.