Prosvetni glasnik

982

ПРОСВЕТНП 1'ЛА.СНИК

Иретпосдедња, двадеет-девета, глава иомиње раднике из „нопога покољења предстаЈшика Словенске Науке у универзитетима аустријским и руским". Ту су после Крека приказани Руси: Первољеф, А. БудимовиК кога је иолитика, и то она уска, службено-русофилска, брзо гутала и ирогутала, Еочубински, Смирнов, Соколов, Качамовски, који је толико нисао о нашим стварима, упола порумуњени Малорус Сирку, Тадченко и други, па онда Пољаци: Цибуљски, В. Неринг и остали, Чех Гебауер, чији је велики рад достојно приказан, а приказ је ноучан, поред осталога, и по колебању које је било и код Гебауера кад је ваљало разбити мистиФикације патриотске Чешке. Глава се завршује поменом двојице даровитих и рано преминулих научара са Словенскога Југа, Бугарина Матова и Сдовенца Облака-, помен је врло симпатичан ареч ]е о Облаку чак и интимна. У завршној је. трпдесетој, глави говор о представницима упоредног изучавања староруске писмености и Фолклора; на челу стоји са својом светском славом и једва прегледним знањем ученик Т. Буслајгва Александар НиколајевиЛ Ђеселовски, чије студије представљају читав свет науке. За њим долазе Кираичников и други, на је онда говор о раду Мих. ПетровиКа Драгоманова, кога је судбина бацала с проФесорске катедре у вртлоге политичке емиграције, развијајући у њему страсног заграничног агитатора, но чему је у иас већином и нознат ма да је његов научнички рад пун значаја. Ири крају је доста пространо приказан В. БогишиЛ. Изложивши тако развитак Словенске Филологијс , нисац у чланку „Заклгочителвннн слова" баца поглед на данашње стање Словенске Науке по универзитетима, научним удружењима и иначе. Шта се ту може о нама рећи, и шта бисмо желели да се може рећи — знамо већ сви. За тим долазе ситне доиуне и нове доиуне, где су махом накнадна а корисна библиограФска бележења за литературу досадашњега изучавања. На последњим је странама „указатељ личних имена". * * * Готов је наш приказ овог значајног рада. Вели се: ко све зна — тај све прашта! То ми .је често надало на ум при читању ове нрве исгорије једног важног и красног предмета. Уважени писац говори благо и расположено и кад замера — али ми смо већ навели што шта од његових замерака. Од такве критике има највеће користи. Сам нисац казује на више места како је у млађим годинама о појединим делима која се овде номињу судио и сувише оштро. Читалац ће уочити поново стару истину како Словенеку Науку нису ни зачели ни подигли универзитетски ироФесори, јер те службене