Prosvetni glasnik

ШКОЛСКИ ЛЕТОПИС

1039

преко годпне. (36) У којим ће местима похођење школе бити обавезно, одлучује министар просвете и црквених послова. У том случају и за неуредно похођење продужпе школе вреде одредбе чл. 19. и 20. (36) За продужне школе постављаће се засебни утитељи, где не би било могућности да раде учитељн пз месних основних школа". За законом дошао .је распис од 13 Новембра, у којем се веди овако: „Да је нашем народу одвигае потребна писменост, а с њом и прва знања, о томе не може бити никакве сумње. А да је основна школа и недовољна и немоћна да ово обадвоје да и очува, и то је ван свака спора. Отуда је у образованих народа вазда вођена озбиљна брига о томе, како да се очува стечено знање у основној школи. Отуда је поникао Факат, који се и у нас већ у велико опазио, да је у онпм земљама, у којима се мања брига о овоме водила, више њих научило читати и писати у касарни него у школи. Доказ дакле, да народима, државним и управним просветним властима нпје довољна брига само о основним школама, о умножавању и напредовању њихову, но да се ваља озбиљно постарати и о томе, да се оно што оне даду очува и по ногућству умножи. Учениди, који иду у средње, грађанске и стручне школе, утврђују п проширују ово своје знање довољно у овнм школама; и ту нема опасностн да ће пропасти оно што основна школа да. Али је највећа оиасност за оне, за ону највећу масу, која не оде ни у једну другу школу. С тога су се сви образованн народи постарали за њих, те да, било у вече било недељом и празничним данима, било у нарочитим зимњим течајима, прптеву у помоћ овим сиромасима и не допусте да забораве и оно што су научилп н изгубе и оно шго су имали. На те народе морамо се угледати и ми. Зато је и нови закон о народним школама с пуно разлога не само продужне школе задржао него им и много већу важност дао. Оне у нас нису до сад ^оказале жељени напредак с тога, што им само уређење не беше тако, да се види корист од њих. Не беше у њих практичности, која треба да одликује ове школе; не беше разноликости, према месним приликама, и у избору наставне грађе и у времену предавања. А, што је најглавније, не беше нарочитих, спремних наставника за то, нити они пмађаху за тај посао какве год награде, него су га радили као од беде. С тога је нови закон предвидео, да се за продужне школе могу постављати и нарочити учитељи, где не би било могућностп да раде учитељи из месних основних школа. Пошто продужне школе долазе у ред грађансвих школа, чији наставниди иримају плату из државне касе, то сам ее ја постарао, 68*