Prosvetni glasnik

школски лвтопис

1041

дужности више него и материјалне награде, која им поред танке плате а позпатога благослова у породу, неће бити на одмег, порадиће на овоме још с већом вољом и обимом но и данас. Сметња, нарочито у почетку, има доста; али их ваља отклањатп. У томе се баш и огледа јунаштво и преданост послу н дужностима. „У добру је лако добар бити", вели пословица. Продужне су школе дакле у своме почетку, и оне ће са скроз практичним програмом ускоро постати народне миљенице. А држава ће умети да цени и награди све раднике њене за такав рад". У упуству изданом надзорницима, по којем су имали да се изврше први пут под стадним надзором годишаи исиити у народним школама, препоручује се надзорницима, да у грађанским, девојачким и ПЈ)одужним школама сами председавају. И „Учитељ". се, у једној симпатичној белешци од вреднога а сада већ покојнога Дим. Ј. Путниковића, одазвао овако: „ ... Овај распис (о продужним школама) заслужује хвале, јер се пређе тражило да учитељн раде бесплатно у продужним школама, и то у времену, кад им је законом дато било право на одмор. То је био један од главних узрока, те су учптељи овај посао радили без воље, и нигде нису настојавали да се продужне школе отварају и одржавају. Сад ће, надамо се, ова ствар поћи на боље. А о потреби и важпости продужних школа мислимо да не треба ни говорити, кадје то тако очевидна ствар. Народи, који имају редовних школа много више, који их имају толико, да свако дете и мушко и женско пролази кроз основну школу, и ти народи имају продужне школе, где се понавља оно што је учепо, да се не заборави, п где се учи п по штогод ново, што је за практични живот потребно. Код нас пак, где нема довољно основних школа, где нема стручнпх занатских и пољопривредних школа, потреба продужних школа је много и много већа. Да смо до сад имали продужних школа, но би се тако често сретали с људима, који су некад школу учили, па су или заборавили читати и нисати, или ово толико умеју, да су управо аисмено — неписмени. И онда не би пала ,онако тешка оптужба, дајевојска дала вшие писмености иего основна школа; јер основна је школа давала колико је могла, али ннчим није иотпомагано, да се не заборави оно, што је у њој учено. А психолошка је истина, да деца лако памте а лако и заборављају, кад не обнављају. Сем тога, као што рекосмо, ми немамо стручних школа, где би сеоска деца учила ппо из пољопривреде, а варошка знаша потребна занатлији и трговцу, те је и за то велика потреба, да се продужнв