Prosvetni glasnik

136

ПРОСВЕТНИ ГЛАСШ1К

поетигла и извесна поетуиност, и тако би се сва та три школска завода држала у извесној унутрашњој вези, престављада би једно органско јединство у томе погледу. Најпре би дошла оеновна школа са чисто васпитним задатком, затим би дошла средња школа са васпитним п образовним, али претежно васпитним, и, најзад, виша школа (Универзитет) са чисто образовним задатком* Средња школа ни у ком елучају не може престављати нешто цело, један иотауно независан, засебан васпитни завод. Нпко у осталом, практично говорећи, и не осећа и не третира средњу школу као нешто самостално, као.једну целину за себе, већ као део нечег већег, једног, тако да га назовем, школског организма, који сачињавају: основна, средња и виша, школа. Сам њен, већ споменути, положај, средина између основне и више школе, чини да као год што се не може директно ући у њу, не може се директно ни изаћи из ње. Нико не улази у средњу школу, да би је завршио и с тиме прекинуо свако даље школовање, нити би ко аод тим условом и улазио, иа ма како се она реформисала. Сваки њу осећа као иредступањ за Универзитет, за строго научне, стручне студије и као према таквој се понаша. Погрешка је, међутим, и теорије и праксе школске, што се ова страна задатка средњсшколске наставе сувише наглашава и истицала тако, да се у томе погледу и у теорији и у пракси дошло до једног екстрема: дидактичког материјализма. Еао природна и здрава реакција на то јавио се нокрет, коме бисмо у његовом екстрему могли дати име: дидактџчки идеализам. Наиме, присталице ове струје веле: „Градиво се може и заборавити ако је извршило онај утицај на дух, који Је с обзиром на највиши задатак васпитања требало да изврши". Затим : ,Не садржина знања, чињенице знања , него исихичкн активитет, снага духовних радња је оно што је главно". — Еао што сам већ рекао, ово је извођење до екстрема .једне -здраве мисли. Средња школа ни у коме случају, с обзиром на највиши задатак целокупног намерног утицања на дух ученички, заиста не може и несме имати строго образовпи, дидактичко-материјалистички карактер, али тако исго она не може имати ни искључиво и једино моралистички карактер. Има, наиме, наука чија се Факта, постулати и закони морају просто знати, које као интелектуалне чињенице морају остати у свести ученичкој> јер су оне апсолутно нужна претпоставка за даље и. дубље студије, какве су оне на Универзитету. То су донекле све науке, које су као наставни предмети заступљене у средњој школи, али неке нарочито. Таква је пре свију математика. Из гимназије се апсолутно мора нонети знање самих крупнијих и ситнијих закона, аксиома и постулата (као и многих образаца) математичких, као и рутина, окретност у математичким операцијама, иначе је сваки покушај ући у студију математике, каква је она на Универзитету, илузоран. Тако исто, да узмемо