Prosvetni glasnik

НРИКАЗИ И ОЦЕНЕ

319

ћинама; а трећо опет на врховпма впсокпх дрвета: и оне тамо и ове овде све су жртве рђавог времена. Оне су једва заштпћене својом длаком или својим иерјем: топлота им је досрдна, а хладноћа их мучи. Да би имале хране убијају једне друге, велике ирождиру мале, курјак јагље; мирне морају да траже корење, биљке, илн плодове које им земља, често лакома, нудп, или које им товек, сам по својој вољи, хоће да остави. На тај начин мало заштнте и мало извора за оистанак у неизмерној ПЈЖроди,, тако исто нема одбране за слабр. иротив јаких. Једино домаћо животнње налазе код људи заштнте и склоништа., где су обезбеђоне од глади: но оне су учтпве и потчињено слуге. Човек је опот умео изабрати згодна места за своју егзистенцију,. она, у којима је температура погодна, где је земљшнте илодно, и ту на тим местпма он се и настанио. Подигао је себи станове за становање, сиромаси кровпњаре а богаташи иалате: п у једнима и у другима човок је заштпћен од страшне буре и од дуготрајне нопогоде. Научио јеи да се облачи да би се тако заштитио лети од сунца, а зимн од хладноће. Зна да себи набави иотребн}! хранц и да се на тај начин сачува од гладп; тако исто зна да ту храну зготовп, уме да је скува илп пспече, по свом укусу. На послетку, човек није вигие илен другога човека п људп веле да су сви браћа. На тај начин човек није више, као животиња, оставл,ен на. милост и немилост природи. Тако исто људи нису више, као животиње, остављени једни другима на милост и немилост, уместо да једни друге убијају, они траже да једни друге иомажу. Други разговор: Суштина: Човек и животиње. Животиња не уме да се противп својим потребама. Она не уме ни да се користи прошлошћу, нити пак да предвнди будућност. Не даје себи рачуна о ономе што учини, зато што нема ни интелигенције ни воље, човечјих сиособности. Увод — Човек је уздигнут изнад животиња. Како је дошао до те узвишености? Зато има да захвали својој интелигенцији и својој вољи, и способан је да размишља и да хоће; кад оставимо иривидну спољашњост животиње су за то носпособне. Развијање — Покажите вашем псу велико царче меса: он га одмах шчепа и почне га растрзати зубима, потом га халапљиво лрогута. Поведите га у лов, он јури за дивљачи и сасвим је мирно донесе. Шта сте видели и шта закључујете? 1) Ваш нас је одмах шчеило оно иарче меса у зубе, био је гладан, није се могао уздржати, Све су животиње такве: ниједна од њих нема снаге да се ма и за тренутак одупре својим инстинктима или својим потребама: ни једна нема воље. 2) Ваш је пас одмах појео цело парче меса; ништа иије оставио за сутра-дан; није предвиђао да може опет бити гладан, нијо се шта више сетио да је пређе дуго остајао гладан не имајући да оглође ни једну једину кошчицу. Дакле, он живи једино у садашњости: иоуке из ирошлости нису му иослужиле ни за што и он не иредвиђа будуИност. Све су животиње такве: ниједна се не користи нскуством својих претходника, све, готово без изузетка, чине једно исто: нису иаметне, интелигентне. 3) Ваш је пас трчао за дивљачи, вођен трагом каогод што и курјак налази плен. То је инстинкт који гони обоје наиред. Но овде и човек посредује, он удара пса кад се овај хоће да устреми ире времена на зеца или препелицу. Пас је доносио испочетка једино из бојазни од батина, и потом мало из навике. Човек, који је то уочио, користио се његовим инстинк-