Prosvetni glasnik

424

111'ОСИЕПШ ГЛАСНИК

ионово јавнти у свести, то јс тако звано репродуктовање нредстава, које може бити неаосредно, кад се представа одмах после отклањања сметњи враћа опет у свест и иосредно , кад се она изазива помоћу друге представе. Као узрок непосредног репродуковања јестеједнакост представа, а посредног једновременост. Ово је нарочито важно знати ради нромене у настави самој. Јер, уколико јо год ово репродуковање лакше, жнвахније и брже, утолико га више прати извесно осећање задовољства, које је нарочито важно. Чим се -код човека јавн уз какву ствар и осећање задовољства — допадања, он тежи да се са том ствари чешће занима, т. ј човек се интересује за ту ствар. Интерес мора бити, он се мора створити онда, ако нове предс таве налазе у мисаоном кругу дечјем таквс сродне старе представе, које се с лакоћом репродукују у свести, а које промене нове представе, тако да се с њима могу потпуно стопити. Ово ће битн утолико лакше, ако се нова представа свеже са старим низом тако да ова постане део овога низа, дакле да садржи карактер нечег што се очекује. Пета глава говори о многостраном пнтсресовању који условљавају сами нредмети т. ј. њихови односи како међу собом, тако и њихови односи ка васпнтанпку. Али пре свега интересовање не сме бити једнострано. Опасност од оваквог интересовања у толико је ближа, у колико сваки ђак има свој иЈдивидуални мисаони круг, своје омиљено представе, дакле и своје СФере интересовања, кад настава ночиње. Од наставе се мора захтевати да се простире на све области, чијим лредметима припада хотење; да се обзире на све објекте, на њихов међусобан однос и на њихов однос према човеку те да у сваком случају буди живахан интерес. Као елементи човечјег мисаоног круга јесте ирирода и човечји живот. Ове две области утичу на човека. Односи у којима стоји човек нрема природи и човечјем животу обухватају се појмом искуство и оихођење. Представе добивене искуством воде ка сазнању, а оне добивене опхођењем воде ка осећању или учешпу. Као интересе сазнања означава Хартман: емиирички, саекулативни и естетички интерес, а као интересе учешћа: симиатетички, социјални и религијски интерес. Свп се ови интеросп сједињавају у свестрано интересовање. Хартман на овоме месту објапгњава сваки од ових интереса на по сс. Шеста глава расправља о интересу и вољи. То је уједно и носледњи одељак овога дела. Напоменули смо да Хартман означава интересе као свезу између знања и хотења (воље), отуда произлази и његова велпка важност не само за наставу него и за образовање морално-религијског карактера уопште. Хотење или воља јесте нека врста пожуде, жеље, која зависи од представа. Као објекти жеље означавају се представе унутрашњег стања, које се разрешавају само предметима спољашњег света. Дакле, жудња престаје одмах, чим се циљ поститне, што бива онда, кад се представа жеље поново произведе, т.ј. кад се појави као чулно опажење. Како жеља тежи за начин, што није ту, то се она и управља на оно, што ће се збитн у будућности. С ггредочавањем тога појављује се незадовољство. То ће незадовољство бити у толило веће, у колико се појављују веће сметње за ностигнуће онога, што ће се збиш у будућности. Дакле, жудња води извесноме циљу, који, кад се постигне, оставља у свести траг задовољства. До задовољства може се доћи само тако, ако су дате извесне ностребпе помоћи за одстрањивање сметњи. А створити ове помоћи зависи од интереса за исте, јер представе, за које не достоји никакво интересовање, не могу се никад с лакоћом и јачином нојавити у свести. Ако треба да пожуда постане воља, онда се мора појавити уверење о постигнућу пожуде.