Prosvetni glasnik

184

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

заштићени. иа не би имали да се боре с разним невољама и могли би се у истини свом снагом посветити школском раду, и онда би морало све боље бити. Зато што је сад овако и ако само у појединим случајевима а не уопште, морамо нризнати. има и наше кривпце, јер нисмо могли или нисмо хтели да им помогнемо. Шта ће пре млади учитељ и учитељица кад их поставе у неко затурено место и оставе саме себи да се боре и с кметом и иредседником и ђачким родитељем а каткад и с Фамулусом ?! Да ли не чинимо много ненравде кад тражимо од таквих да се свом душом иосвете школи, да раде и на свом усавршавању? Ове прилике или још боље неприлике, ја мислим, и наводе поједине људе да траже укидање практичног учитељског Испита, са чиме се ја не бих могао сложити.

жао добре другове; додајем М. писаљку, наиомињући да добар ђак чува и носи своју писаљку. Упућујем га да начини цргу једну, па још једну : — ето столида ! »Седи, М., на ту стодицу*, велим му смејући се и мидујући га. »Не могу«, иродеди он првииут кроз стисиуте зубе. »Зашто?« и т. д. Већ разговарамо. Он је још помало неиоверљив, у речима штедљив, али ледена |вора око љеговог срда поиушта под утидајем благих речи и насмејаних погледа мојих. И даље зовем М. да ме послуша и то сад и заједно с којим другим ђаком. Доцније премештам га међу оне, који су ганајвшпе оптуживали. »Хајд' наслпкајте М. слово о, с« ц т. д. »Он је ваш друг, покажите му, па да и он зна«. Деца. се утркују ко ће пре. »Ето«, велим им, »сви сте ви моја добра деца и зато вас волим*. Деца ме весело гледају и, тако рећи, мидују ме својим погледом. »А воли ли ко од вас мене?« питам даље ја. »Ја те волим, и ја, и ја% вдичу деца. »Ја бих хтела да знам волите ли и своју мајку и да ли је слушате?« »Водимо, водимо! !< — И сад настаје иричање анегдота из породичног живота, што ми најбоље ноказује духовпи ниво дотичне деце. »Волите ли, децо, и своје другове?® »Волимо и другове*. »А. М.?*, иитам ја са зебњом. »И М. и он је сад добар, више нас не бије. Ја ћу да му показујем сдова, и ја, и ја«, пролама се по школи усклик чистих срдаца дечјпх. М. се стидљиво сме :-и и ћути. »Е баш сте ме развеседили. Хоћемо ли да певамо?« »Хоћемо, хоћемо ! <! Продужида *сам у овом иравцу, мироћи и учећи их да се међусобно љубе. Крај године убрзо је иотом дошао. М. је, истина, остао да понавља, ади ми је он данас, ма да од природе сдабо обдарен, ипак вредан и пажљив ученик. Успеда сам да и код њега развпјем саморадњу. Он често зажели да н преко одмора остане у школи, да би могао задатак да пзрадп и да ме задовољи; бдажен је, јер га ја јонг увек осдовљавам: моје добро дете! Моја морадна награда бида је у једном дирљивом моменту кад му је Јједан' веома осетљив друг пдакао што је укорен за неку некоректност, а М. га је загрдпо и тешио. Оваки прпзори пријатно узбуђују моју душу и сведоче ми да у васпитању идем правим иутем. Оваким радом успела сам да су у мојој школи највеће казне опомена и укор. Па и ових казни, држим, не би било да су погодбе за рад у свему добре.... Заврпгујем своје погледе на казне личним искуством: љубав наставнпкова према деци може више него и једна казна« Овај пример казује како из писменог домаћег рада треба да се види примена стечене недагошке теорије у пракси.