Prosvetni glasnik

НАОТАВА И КУ.1ТУРА

18б

Све спољне сметље треоа отконити од младих учитеља, треба их у сваком погледу обезбедити, учинити им све, па задовољити их и у њиховим захтевима што се тиче побољшања материјадне награде, и онда тек с пуним правом захтевати да се свпм срцем носвете узвишеном васпитачком позиву. Практични учитељски испит према томе треба и надаље да остане све докле год постоје уопште државни испити. При том може се реФормисати и то што пре с претпоставком да ће се убрзо испунити и горњи захтеви, који се тичу откдањања тешкоћа с којима се мдади учитељи данас безуспешно боре и узалуд троше своју снагу. * РеФорме практичног учитељског испита могле би за сад бити у овоме: 1. Да се полаже само пред стручним лицима из министарства просвете, јер: а) министарство треба преко овог испита да контролише рад у учитељским школама, и б) оно треба да испитује шта смета те понеки млади учитељи и учитељице овдеонде не могу да покажу довољно снаге или спреме и одушевљења у првим годинама службе. Минцстарство просвете треба то да зна, јер оно је једино у стању да им помогне. Ово се имало у виду кад је у Правила за полагање овог испита унета одредба да реФерена 'т за основну наставу буде председник комисије за практични учитељски испит, што је после измењено али са чиме се ја не могу да сложим. 2. Писменом домаћем раду ваља поклонити већу пажњу, и то: а) у будуће не треба примити ниједан рад. ако није обрађен и с практичне стране (чл. 17. Правила), и б) треба и о овоме раду разговарати с кандидатом. Комисија дакле треба да провери: да ли кандидат правилно суди и је ли изворе, којима се служио, иравилно схватио, једном речи кандидат има да брани свој домаћи рад као год и своје практично предавање. Тек ако комисија буде задовољна кандидатовом одбраном домаћег рада, онда да га пусти на практичаи испит. 3. Израда припреме за практични испит да буде под надзором Испитне Комисије (чл. 23. Правила) и да се за то даде 2, 3 до 4 сата времена. Ово се може удесити тако да 5 до 10 и више кандидата једновремено израђују припреме, стављајући им на расположење и књиге у којима има градиво што ће да. се обрађује. Ако би се хтело да испит буде још значајнији и строжи, могло би се тражити да кандидат држи предавање и без писања припреме. У том би се случају претпоставило да је кандидат довољно извежбан у раду и да му није потребно писати припрему, јер несумњиво не пише је ни у својој школи. Али ја нисам за ово, јер кандидату, ма како да је спреман, треба дати времена да се прибере и размисли о гранросветни гласпиб, I књ., 2 св., 1912. 13