Prosvetni glasnik

НАСТАВА И КУЛТУРА

ваност те за ово те за оно, глупост, лакоћа, недостатак иримењивања и концентрације духа — иа чак и код одраслих ђака — то су све погрешке с којима треба непрекидно рачунати. И, свакако, стварностје ,још више за жаљење од сиољашњости. Меморија је за ученике јединствено оруђе за растројавање, она злоупотребљава и нас и њих и можда је мање зло у томе што наши ученици нису покушали да нешто разумеју колико у ономе што су запамтили не разумевши га: речи и Формуле које само испуњавају празан простор. Па ипак немамо друге полуге ни могућности да покренемо наш школски свет до опу лептирасту пажњу. Треба се њом користити. што је више могућно у циљу да је учврстимо и да је проширимо. Као потребно средство она треба да нам буде стварни циљ и свршетак. Наш је циљ да васпитавамо развијајући менталну енергију, стварно радљиве способности интелигенције, стварајући активан дух. који је способан да прати једну идеју, који је једном речју способан за пажњу. Послужимо се овде речима Гизовљевим: „Сва наука, нарочито првих година, треба да буде сматрана као средство да учврсти и Фиксира пажњу". Недагошка примењивања Пробудити и задржати пажњу, то је наш циљ. Да би се то постигло, сложиће се свако с нама, ако нам је пратио излагање да треба познавати субјект, то ће рећи познавати дете, и прилагодити објект (наставно градиво) његову менталитету. Не треба нам да потчинимо субјект објекту, да одједном иставимо субјект испред онога што он може да схвати, и врло заузети оним, „што је важно за људе да знају", да заборавимо „оно што су деца у стању према свом добу да науче". Школа треба да буде за дете као какве лествице, постепена. II у том погледу највећије непријатељ васпитања сам васиитач. Ми се довољно не плашимо самих себе. Неспособни смо да сами из себе изиђемо. Наша зрелост, наше координисано васпитање и наученост, наша подобност да рукујемо и владамо општим идејама, све то чини да ми готово увек и стално грешимо натурујући деци, позајмљујући им наше подобности и наш укус. Ми их стварамо по својој слици. Пре тога не уђемо довољно у њихов дух, не испитамо их како она схватају и осећају. Отуда сталан неспоразум између нае. и њих. Поставимо се сасвим слободно, у свима питањима васпитања, на ону тачку гледишта аперцептивне пажње: да дете буде потпуно предано објекту., да ми будемо потпуно предани детету, да бисмо тако стално прилагођивали објект субјекту. 1° Објект. Интуитивна настава — Дете је врло осетљиво, као што смо то већ казали, према подстицајима који долазе од објекта. Да бисмо изазвали пажњу, говоримо ддкле његовим осећајима, евима ње-