Prosvetni glasnik

194

стране пружа своју младу душу животу а , оно је плен свих осећаја који га иотресају; оно не зна код кога чуда да се задржи. Слично статуи <1е СопсНПас оно је једно за другим покрет, мирис, глас, визија. Спонтана или осећајна. пажња (примитивна или пасивна) то је аегова плата. Али ова пажња нестална, је с тога што често није подржавана „познатим", што потпомаже апердеацију и допушта да се прихвати и присвоји интелектуалан положај пред објектима. Дете никако нема иза себе прошлост, која би му створила резерву менталних слика и сталожених, усвојених идеја. Оно не разрешава добивене упечатке; његово кратковремено искуство не даје му слику степените вредности, да је примени на утиске који га тако рећи нападају ида међу њима разликује оне који заслужују да привуку његову пажњу. Дете пушта да га за собом вуку променљиви утисци, а тако нсто и осећаји и идеје; оно може и показивати и спољашње знаке пажње, али и поред тога, кад седи на школско.ј клупи, оно може бити на другој страни, може мислити нешто сасвим друго. Његова пажња, аутоматска и реФлективна, није никако права пажња. Детеје створ који је непрекидно растројен, расејан; ритам његове пажње онако је исто кратковремен, каогод и ритам његова срца; његова воља у том посредује као вихор; дете .је тако исто неподобно за истрајну пажњу као и за мир. „Мозак детињи је, како оправдано вели Фенелон, као каква свећа запаљена на месту које је изложено ветру, његова светлост непрекидно трепери". Код деце је сасвим нова уобразиља, у њих је нодобност да се чуде и диве, она су љубопитљива, лли то је љубопитсво нестално, оно лети, оно се растура на све стране али и брзо напушта свој објект. Ова љубопитљивост задовољава се спољашњошћу и сумарним објашњењима. Друкчије и не може бити. Дете нема још своје воље и није богато својим искуством, оно не може имати жеље за размишљање, оно не тежи да суочава разлоге н аргументе који му се пружају са стварношћу. Оно веома лако верује. Његово интелектуално васпитање, према томе колико дете залази у године, развија се само собом аперцептивним путем аналогије. „Дете, у тежњи да асимилује познатој ствари ону која му изгледа непозната и нова, изложено је ненрекидном нагађању сличности". Оно ће учинити и најнепредвиђеније приближавање, оно ће усвојити најсмешније сличности. Његовој самовољи изгледа да нема граница. Пуцкање ватре у пећи? то је за њега „лајање"; небо је права таваница и т. д. и т. д. Дете не тражи да позна, оно се задовољава да призна. И ова пажња без интензивности, без сталности, коју изазивају само подстицаји и чудновате приче, ова нестална пажња која уз то изгледа као туђа, усавршава се лагано, али стално. Подржан напор, вољна аперцепција, стални укус, све то долази доцније. Заинтересо-