Prosvetni glasnik

НАОТАВА И КУЛТУРА

787

ходника, поткрепио их новим доказима, а предвидео и неке ствари, које ће се тек посде н >ега констатовати. Хутн је први 1) научно оборио претпоставку ведиких катастроФа; 2) објаснио гранит као производ консодидације једне усијанотечне масе; 3) показао разлику између лава и еруптивних маса које су у дубинама под великим притиском скамењене; 4) доказао везу еруптивних жица и апоФиза са дубље лежећим грамадама; 5) истакао принцип регионалног метаморфизма; 6) заступао мисао да су у прошлости делале исте геолошке силе, које и у садашљости; 7) тврдио да су геолошка времена огромна и неизмерна. Своје .закључке и сво.ју теорију он .је на.јрадије дискутовао са неколико сво .јих пријатеља, ко.ји су знали Физику, Хемнју и Геологију. За распрострањење истих није се старао, као ни за попударисаље свога имена. Хутнову науку популарисао је ПлеФер у напред наведеноме спису. Али у овоме спиеу има и оргиналних приложака ауторових, важних за тумачевве на пример постанка долипа и језера, постанка кристаластих стена под притиском у дубини, савијања слојева, осцилације морских обада и т. д. ПлеФер је први глечерскоме деду приписао пренонкае ведикога ератскога камења оштрих ивица. Његов спис јотп и данас заузима одлично место у старијој геологакој књижевности. Историја Геологије у Енглеској истиче Хутнова пријатеља Џемс Хала (На11. 1761 — 1832) као оснивача експерименталне Геологи е. Међутим, историјска правда захтева да се не заборави почетак, који је на томе пољу учинио Талијан Сааланцани, који смо напред изложиди и рад Швајцарца Сосира, који ћемо сада приказати за то, што му саевим одговара рад Џ. Хада. Изучавајући стене, које је у својим екскурзијама скупљао, тр жио је да им одреди начин постанка, а обавештен. ваљда, о хипотези коју је Демаре заступао, да су базалти у Оверњу постали стапаљем гранита лежећих испод њих — Сосир је предузео експерименте, да се увери: могу ли једне врсте стена постати сгапањем других. Стапао је неколико варијетета гранита из Швајцарске, али базадта од њих није добио. За тим је стапао граните, које је сам донео из Оверља, али опет без успеха. Стапајући један турмалински гранит добио је стакласту масу са зрнима нетопљивога кварца. Стапао је и разне порфире, али базалта не доби. С тога је закључио да базалти не могу постати обичним растаиањем оваквих стена. просветни гдасник . II књ., 8 св., 1912. 5'2