Prosvetni glasnik

НАСТАВА И КУЛТУРА

825

— Можете зшслити, наставља чика Ђока, какав су утисак оставиле те речи ва ученике. Слушали су нетреншшце. Очи су ии одавале изненађење, лица тако исто — Занимљиво је, наставља чика Ђока, да је та лекција из васиитања остала добро занамћена. По даровитости, то је била једна осредња година. Али је, до краја гимназпјскога школовања, остала необитно сложна. Тај разред иостао је као нека „кавана без сведока". Никада се ништа у њему није могло ухватити. Ове ночињене штете нлаћане су без роптања општим разрезом. Једном приликом, на слави код једног ученика из тога разреда, био се догодио један мало тежи случај, који је збиља требало казнити. Живе муке видели смо, ја као разредни старешина, и директор као старешина завода. Ништа нисмо хмогли сазнатп, поред све наше „иследничке вештине". Морали смо дићи руке, и „кривица" је остала некажњена. — Баш је невоља са овим вашим разредом, рече ми директор после наше заједничке, узалудне истраге. Не можеш сазнати ништа, као да су се заклели да се не одају !... Ја се осменух. — Што се смејете !... Знате ли ви, да ће сви ти младићи бити опасни људи, кад ступе у јавни живот?!... — Да то не буде, ми треба да се постарамо да им створимо поштену савест, и правичност расуђивања, одговорих ја. — Како, ђавола, да му створиш, кад, ето, неће ништа да ти каже.... — Е, неће !... Казаће они, само неће рећи иследницима, него пријатељима. — Како то? заппта зачуђено директор. — Тешко бисмо се о томе питању могли сложити нас двојица, јср су нам гледишта на наш позив са свим различна. За то је боље и да не говорнмо о тој ствари. — И боље, рече директор, и тако се растадосмо Таман помислисмо да је сврпгетак ту, а чика Ђока онет заусти да говорн: — Ама, зар тп није доста било, Ђоко, брате, рече директор. Мислиш ли ти, болан, да ми треба живи да одемо са овога вечера?!... — Још само неколико речи као епилог, рече чика Ђока, па да се растајемо. Ето је већ и пола ноћи. — Мени се и онако не спава, рече најмлађн колега Милош. — Ученицн нз тога разреда, и ако су сви били просечно осредњега дара, готово, сви, изашли су врло красни људи. Има их лекара, проФесора ; енжењера, судија, адвоката, ОФпцира, и т. д. Један ми се само изгубио, онај што је био најдаровитији међу њима, и на кога смо ми проФесори највеће наде полагали. Али, како сам сазнао, и он ће изаћи на селамет. Елем, један од осредњих ученика из те године, али златна срца, коме сам ја, из милости, крштено име окренуо на диминутив, и које су после нримили и сви његови другови, сада је одличан практични лекар, и врло уважен и омнљен члан друштва. Пре четири до пет година, нађем се с њиме у кавани на пиву. Питам га како му иде посао, а он ми се хвали, а има и рашта. Здрав је, вредан и добар, а с тим особинама, срећа је на домак руци. У том приђе нашем столу један паланчанин, његов земљак. После обнчних поздрава, тај његов земљак поче бацати прекоре на једног