Prosvetni glasnik

918

дросввтни гласник

Мнслећи тако дошао сам на мнсао искључења из школе без решева ПроФесорскога Савета и без каквих рђавих последида за самога ученнка, а и без потреса куће родитељске. На овај дачин постало је давање школских сведоџаба ученицима и без вихове воље н без внхова тражења. Ученика, који је постао досадан школи, несносан наставницима, призвао бих у моју канцеларију п ту би, у договору с деловођом ПроФесорскога Саветз, пздао му сведоџбу и уиутио га да иде у другу школу, јер у овој нема за њега више места. По неки би ученпк зачуђено ногледао, а ио неки, који је, што, но кажу био зрео за истеривање, пришао руци н захвалио се, јер је он знао да би га ПроФесорски Савет на други начин уклонио из школе. Школа се на овај лепи начин опростила једнога терета, а ученику нпје учнњена никаква пакост. Напротив, он је упућен у другу, средипу, где може боље проћи н у којој ће се вероватно поправити. Овакав метод рада за сличне прилике, чујем, да примењују сад и другп директори. Ја налазим да је то добро. VI. Знао си за б, али ево ти сад 4. У 1866 години учио сам VI разред у крагујевачкој гимназији. То је тада био последњн разред. Одатле се ишло у Велику ПГколу без испита зрелости. Био је последњи час поезије, чоју је предавао сад покојнн М. 3., проФесор. Бејах прозван. Говорио сам скоро пола сахата. Питао ме скоро целу књигу. Знао сам. После говора проФесор гледа дуго у каталог, па ће се окрееути мени и рећи ми: „Знао си за 5, али ево тп 4, јер ти бн био једпни одличан, а то не може бити". Ја одох на место, а пок. М. 3. забележн ми 4. и заиста сам из нојезије изнео не одличну, него врло добру оцент. И ја, ево то, памтим после 47 година. Мислио сам „било и битисало". Али није тако. Једнога дана седим у мојој канцеларпји и пишем сам сведоџбу једноме, „који је школи досао". Са страхом уђе К. Р. ученик V разреда. Стоји и ћути. Кад га запитах шта хоће, он ми стаде причати како му је господин проФесор укинуо оцену из историје. Казао му пред свима ђацима да је знао за 5, али му даје сад 4. Ако тако други нут знао буде, даће му 5. Зашто је то? Заиста је ружан обичај. Нема ништа горе, него кад ученик долази до сазнања да ће његов труд бити оцењиван не само по ономе што заслужу.је, него и но неким личним расположењпма. Обичај тај врло је штетан за школу у којој се јавља, а за наставника, који га примењује, просто, врло онасан. Знање ученичко мора се објективно ценити. Ученици морају имати неограничену веру у правду свога наставника. Ако би било баш и иотребе, да се коме ученику укине једна оцена, то се не сме казати. Ко то каже, страшно греши. Светао изузетак причао ми је другп један ђак из садашњега доба. Ево га: Један ученнк VII раз. увредпо је лроФесора М. Ј. Он је предавао немачкп. За ту увреду био је ученик кажњен. После неколпко дана проФесор М. Ј. прозове ученика п испита га. Оценио га је као да није било ничега између њпх двојице. И тај се ученпк кајао што је био неучтив, а проФесор је добио у свом угледу. То се и сад прича. Не ваља ни скраћивати, ни иоклањати оцене. То рушп аукторитет наставнпка н чини рђаву крв међу ученицпма. д.р н. Ј. П.