Prosvetni glasnik

служббнн дбо

33

па и иогрешним аеоцијацијама, потребно је, да буде више пута обновљено у свести. То понављаае једнога градива у свести, да би се одржали исти редови или исте везе, називамо учењем наизуст. Нарочито оно градиво, што треба да, постане сталном садржином [учитељи треба да знају, да све градиво није тако, јор-има и градива, „које се сме заборавити" (Менге)], мора се понављати из дана у дан, или бар без дужих размака. Многа и честа понављања у једном дану нису од толике вредности, као кад се понавља кроз више дана, јер се представе лакше обнављају, што су везе њихове старије. Ебингхаус је нашао, да су 36 понављања, распоређена на три дана, имала исту вредност за памћење, као 68 понављања, извршених једнога дана. Из тога излази, да једно градиво треба утврђивати кроз више дана, и да не треба од ученика ишчекивати нити их приморавати на то, да га једнога дана одједном утврде, али треба тражити од њих, да га сваки дан понављају, докле год не буде потпуно утврђено, па и после тога се враћати на-њ и уверавати, да ли је стално одржано. Ако се градиво само непрекидно понавља (нарочито још, ако је и пажња обрнута на коју другу страну), ни то неће бити од велике користи. После неколиких понављања треба покушавати слободну репродукцију. Један је психолог (Витазек) утврдио, да је најбоље, кад се после шест понављања окугаа с репродукцијом (рецитовањем). Интересантно је, да је тај број и „константа пажње за људску свест" (Вунт), јер простих нових садржина, које у свест улазе, више од шест жижа наше пажње не може обухватити у једном датом моменту. Од нарочите је важности т. зв. метод целине, — када се целина понавља (ако тј. није сувише дуга), лакше се научи, него кад се посепце уче њезини ноједини делови, а тиме се и логичка веза боље одржава. Ако је целина велика, мора се разделити, али на што је могућно веће делове. Само поједине, нарочито тешке одељке треба издвојити и засебно увежбати. Еада се једно градиво први пут учи, веома је добро, да се „интерпунгује" тј. да се после извесних делова застаје, без дужега прекида, без враћања на раније, као што се отприлике застаје при читању према знацима интерпукције. Ово .је само особени облик метода целине и није му супротан. Кад једном научено градиво треба само утврдити, да би се стално задржало, није потребно више, да се интерпунгује. Метод целине дабогме да.не вреди за учење речи и Фраза, јер ту и нема целине, ту се уче парови. Сваки пар речи треба више пута један за другим поновити, а не учити све парове одједном. Речи се и изрази уче од страних к матерњим, па назад, прво редом, а после и преко реда. На ово треба обратити пажњу ученицима, јер их има, који речи само у једном реду науче (како је уџбенику или у препаиросветни гдаоник, I књ„ 1 св.. 1913. 3