Prosvetni glasnik
3*
службе1ш дко
35
чује, стога би овај тип много теже научио лекцију, кад би само гледао у н>у, а не би је и гласно читао. Ако у настави и треба доскакати свим једностраностима, вежбати сва чула и учинити, да нредставе и разних чулних области уђу у што тешњу везу (компликација предетава), ипак може добро доћи свакоме, да зна, које чуло у њега најпоузданије ради, на које се може најбоље ослонити, — а из тога може уједно најбоље извести и то, која су му чула слаба, и у којим правцима треба да су управљена његова вежбања, да би му и слабија чула ојачала. „Што су равномерније развијене области разних чула у појединих људи, то је илоднија компликација, а што је човек једностранији, то је комиликација аотребнија. Јер недовољан је развој једнога чула недостатак, коме треба доскочити" (Барт). Ово ће учитељ постиКи, ако се буде држао начела, да му насгава буде што опажајнија: Коменсково је златно правило за учитеље, да не приказују све само чулу него, где је год то могућно, чулима. „И да би се настава лакше запамтила, треба што је могућно више чула [т. ј. не само једно] употребити. Слух н. ир. мора бити постојано везан с видом, језик сруком". Таково је памћење, потиогнуто с разних страна (компликативно намћење) и најбоље, јер „памћење, које треба да одговори свим захтевима, мора радити са свим чулним елементима" (Мојман). Ученици су већ инстинктивно дошли до тога, стога већином и уче гласно читајући или гласно понављајући своје лекције. Ту уделује и вид (код читања), и слух, и покрети, јер су говорна оруђа у кретању, а и њима се памти такође. Покрети се руку у нас најмање употребљују за памћење, а писањем се и цртањем (па било то и само у ваздуху 1 , али је боље писати и цртати на подлози), а тако исто и израђивањем предмета (н. пр. геометријских облика или разних предмета за Физичке експерименте) може веома много учинити за компликативно памћење, и не узимајући ту у обзир и друге користи, које долазе од ручне умешности. Где год се дакле може употребити и ово средство за памћење, учитељи не би требало да га пропусте. Еолико је експериментално досада на овом пољу урађено, ноказало се, да је најбоље средство за одржавање у памћењу преписивање с тихим говором (експерименти су рађени с правописним вежбањима). То је, као што Мојман тврди, стога, што је ученик преписујући пажљивији, него ли кад само мине крај његова уха брзо иролазна реч. И ту се дакле види, како су духовне радње у вези, и од коликога је значења пажња у настави. И учење има своју таласасту линију, ни оно не иде непрекидно у висину него се и диже и спушта. Учитељ треба да има и ово на
1 Један је француски сликар тражио од својих ученика, да обрисе једне фигуре увек прахе попздаље писаљком, да би спојилп евоје визуадно иамћење _е моторним .