Prosvetni glasnik

(ЈЛУЖБЕНИ ДЕО

43

на разне начине отклони. Ирви је, дабогме, добра настава, поред ње т да се у школама води тачан надзор о томе, који све ученици имају домаће учитеље, због којих раздога и испита оправданост ових (раздог је н. пр. оправдан, ако је ученик због дуге бодести, или иначе, био од шкоде удаљен). Ако за то нема никаквих оправданих разлога, онда је дужност разредних сгарешина, да родитеље ученикове обавесте-о опасностима, које прете њихову детету навикавањем на несамостадни и на несамоодговорни рад (јер ако ученик добро прође, онда је. то његова заслуга, ако ли не, кривида је домаћега учитеља). А.ш за ово обавештавање једва да ће икад бити прилике, ако се први начин у заводу доследно изводи, и ако вдада једнодушност међу учитељима. Испитивање и оцењивање. Испитивање се вргаи питањима, директним и индиректним (императивом, ностављањем каквога задатка). и што је о питању уопште за време рада у шкоди речено, вреди и за питање, које-учитељ управља ученику с нарочитим смером, да га оцени. Напред је истакнуто, да питања ради оцењивања не треба двојити од питања ради утврђивања и примењивања градива, али погато је то постулат, који се неће моћи у свим приликама извести (нарочито кад је велики број ученика, а мали број часова), и погато и ту много одлучују традиције, и у уређењима школским и у поступцима учитељским, то је потребно одвојено говорити и о испитима (о испитивању ради оцењивања) и о оцењивању. Присталице, колико било добрих страна да могу навести за ово наставно средство, треба да знају, да оно не само да може имати него да- заиста и има својих рђавих последица, (испити убијају унутарњи однос према предмету, као гато вели Паулсен) и да је у сваком случају добро, служити ее њим гато умереније; иротивници се нак морају покорити уређењу гаколском (јер гато важи за све, то не може доћи у сукоб са савегаћу појединчевом, кад је овај решен, да остане на свом месту) и гледати, да у сагласности с осталим учитељима што више ублажују за њих тако очите рђаве стране овога средетва. Исиитивање је много олакшано, када учитељ испитује оно, што ,је сам нредавао, и ученика, коме је сам предавао. По правилу увек треба тако и да буде, одступања од овога само у неминовним приликама. Испитивања, која вргаи човек, који ученика не познаје, „унрављају се увек, то је тако у природи ствари и сасвим независно од лица, на спољагање ствари, на ствари, које се дају испитати. Права се духовна тековина наставе не да испитати; о томе може судити само учитељ, који је дуго времена радио с учеником" (Паулсен). Осим тога ако и јесте наставан програм ј^дан за све, он инак није једнак за све учитеље и надзорнике, јер сваки у њему истиче рачличите тачке, примењује разна мерила и уноси разна схватања о важности поједи-