Prosvetni glasnik

44

ИРОСВБТНИ ГЛАСНИК

них делова. Један и исти предмет код два учитеља (или учитеља и надзорника) може имати у врло великој мери два разна градива. За учитеља је испитиваве и оцењивање најмучнија ствар и најгори су часови учитељскога живота у вези с њима. Учитељ стоји пред одређеним, за њ обвезним правилима, а треба да има обзира и на душевно стање испитаниково. С обзиром пак на ово долази врло често у сукоб с оним и тим је стављен у врло мучну алтернативу. Да ли ученик, ако не показује све, пхто се тражи од њега, заиста то не зна и не уме, и да ли ће се учитељ огрешити о закон и о правила, ако по некима знацима претпостави, да ученик ипак то може знати и умети? Или да ли ученик не показује више (није ово редак случај!) него што зна и уме, било због својих личних особина, било због разних средстава, које узима у иомоћ, и да ли се учитељ неће и онда огрешити, ако претпостави, да ученик заиста и зна, што показује? С једне стране може учитељ имати савесна и скромна ученика, који се с тешком муком бори, да прикаже своје можебити с исто тако тешком муком задобивено знање, — с друге окретнога. и дрског, који није никада у неприлици, да нађе речи и Фразе, који уме тим речима да да неки тон поузданости, да се послуже и недопуштеним средствима, да изведе и сугестију на учитеља (ни учитељ није сигуран од тога!). У свим се таким и сличним приликама умети наћи, довити се и доскочити, одржати свој авторитет нред ученицима (који ту много више знају од учитеља, јер виде своје другове и с лица и с наличја), сачувати своју савест и сагласност свога рада са законима, — заиста врло мучна ситуација за савеснога п опрезног учитеља. Закључак дакле од онога, што ученик уради или покаже, па оно, што он може урадити или показати, уопште дакле на његову способност, није ноуздан: он је тим мање, кад треба да буде квантативно (оценом) одређен. Исто нам тако ни наше квантитативне уредбе не дају поуздано, објективно мерило. Чиме можемо доказати, да њихова бројна постепеност одговара постеиености ученичког знања и рада, било да узмемо једнога ученика, било да постављамо разлику између више ученикаУ Има ли ту уопште мерила, сталнога и непроменљивог, за највишу и најнижу тачку, имамо ли ту одређен степен кључања и степен смрзавања? Немамо га ни за .једнога учитеља, и за њега се оно мења субјективним моментима и разним другим утицајима, а камо ли да би онб могло бити заједничко за све. Један тежи, да заузме објекгивно стајалиште, одмерава према циљу једнога предмета у једном разреду и не обзире се ни на што друго, други схвата, да је наставни циљ идеал, који се само изузетно да постићи и узима и ученика у обзир, његово душевно стање, прилике, у којима је итд., трећи би да начини прогресиван ред, од најмањега знања до највећега, па да