Prosvetni glasnik

112

НРОСВЕТНИ ГЛАОНВК

Осим свега овог треба да се учитељи навикну и на то, да одмор збиља буде одмор, — време, одређено за одмор не треба испуњавати чожебити још на рачун тога и повсћаним задацима, јер тим се он чини нлузорним, а после већега одмора не треба одмах без икаква припремања прелазити на интенсиван рад и тражити одмах оно, што се истом у току рада задобива. а када се ово одмах не појави, прекоревати ученике за расејаност, леност, немарност. Ово исто вреди и за одмор између часова ( паузе). Задржавани и после часа, осећају се ученици, сасвим оправдано, у своме праву повређени, и од рада, који прати зловољност ученичка, не може бити никакве користи. Ревност учитељева треба да се покаже на други начин, а не у укидању онога, што је и потреба и право ученичко. Осим тога така одстунања, нарочито ако су спојена с истакнутом самовољношћу (з1с уо1о, 81С шћео; аИ рго гаИопе уо1ип1аз!), као што нажалост често бива, могу бити од штете и по општи ред у школи. Али пазити треба и на то, да се ученици за. време пауза збиља одмарају, и да не остају у разреду с књигом и с белешкама, или се и у дворишту шећу читајући. Добар ће учитељ знати и то, да од ученика не сме сувише рано захтевати масу знања, јер тим се „устављају њихови духови, и пут се, којнм ће својим рођеним размишљањем доћи до истине, одједном затвора" (Л.есинг). Тај пут треба учитељ вазда да држи отворен и да упућује ученика на-њ непрестано. Наше доба тражи маха и за примењивање властитих наклоности и ирава на слободно занимање за све слојеве друштвене, и тај је захтев саставни део сувременога социјалног нитања. Томе се захтеву не може уклонити ни школа. Ми данас морамо па слободан начпн послужити и субјекту и објекту, а то ћемо постићи, ако подсгакнемо радне снаге ученикове на самосвојан рад и на самосталне покушаје, ако подупиремо или бар не стајемо на пут његовом слободном занимању, које одговара његовим индивидуалним наклоностима, ако га, нарочито у вишим разредима, не ограничавамо и не притискавамо, да уђе у стеге наставнога плана и школскога рада, и само у њима и остане. „Свугде, где се ученику не даје времена и могућности, да духовно ради и на слободан начин, властитим подстицајем, влада духовна преоптерећеност" (Тојшер). Ми не смемо ни у настави тражити само дужности, него морамо и ту дати и права ученицима. Као што им морамо дати времена за слободно кретање и за игру, морамо и за рад, који они сами одабирају. Јер настава не испуњава свој циљ, ако не изазива саморадњу у ученика, ако не буди у њима чуство самоодговорности, и ако њнхова заинтересованост за рад на лрагу школском отпочиње и са прагом школским и престаје.