Prosvetni glasnik

СЛУЖБЕНИ ДЕО

111

јући ни једну. Учитељ, који је на тако одговорном месту, јер он припрема будућност народну, треба да има увек у себи то обедежје трезвена рада. И нека је увек свестан о томе, да је градиво (и објекат и субјекат), с којим ои ради, на.јскунље, и да му родитељи и држава предају своје најдрагоценије благо. Његова је дужност, да ради на томе, како би се то благо још и умножнло, а то ће бити, ако буде непрестано обраћао пажњу на то, да се ученичке снаге примерении напрезањем нормално развијају. Ако са своје стране и не може стати на нут свим узроцима преоитерећености, које изазива кућа и многи други, и одговорпи п неодговорни чиниоци у васпитању, може и мора учинити толико, да сам нреоптерећеност не изазива, нити је повећава у коме бидо правцу. И ту му је и оиет главни помоћник настава, слободна од свих дидактичких иогрешака, и споразуман рад с осталим учитељима. ЗаЈеднички поступци и у настави и у васпитању, дакле уопште заједнички рад учитеља, у многом ће чему спречити преоптерећеност, и ублажити бар, ако се и не могну сасвим отклонити, њезине кобне последице. Поступци су ти, добрим делом, већ споменути напред, и уколико. нису, дају се извести из онога, што је речено. Али ћеипак зато бити иотребно, понешто јога нарочито нагласити, што може потпомоћи, да се наставни терет лакше подноси, или, још боље, као терет и не осећа. Главно је правило, кога се треба држати, да би се спречила преоптерећеност: не многи задаци једнога и истога дана и не сувише велики задаци! Што један учитељ зада, треба да зна други (разредна књига!), и не само то, него треба да подеси своја предавања тако, да теже партије његова предмета упоредо теку с лакшим из другога (разредна већа!). Сувише велики задаци, а уз то још ако су недовољно обрађени и необјашњени, стварају ученицима несавладљиве тешкоће. Нема жалосније слике, него видети ученика, како се напиње и мучи, да савлада оно, што му нијејасно, — када се усиљава, да учини сво.је и онда, кад учитељ ни.је учинио сво.је, кад је задао задатак другоме, а сам свога задатка није извршио. Ужурбан, нервозан рад, јурење од лекције к лекцији могу исто тако изазвати преоптерећеност, као и рђава примена испитивања и оцењнвања, због које, од вечитога страха и бојазни, ученици никада не би могли мирно одахнути. Неметодски рад, претерани и неразложити захтеви, могу имати и своју рђаву моралну страну, јер ученик је онда, не знајући како да се одбрани, приморан, да се лати и забрањених средстава. Место тога није ли боље одмереним, методским радом изазивати саморадњу у ученика и подстицати у њему чуство задовољства од такога рада, с којим се чустцом задовољства никада не може мерити оно, што га ученик има, кад у „својој борби за самоодржањем" учитељу „подвали"?