Prosvetni glasnik

152

ИРОСВЕТНИ ГЛАСПИК

нсрцепцијо, кпо што се модерни рационализам у Форми ко.ју му даје Пстронијевић, састоји у одбацивању разума као моћи нарочитих ванискуствених нојмова поред искуствених појмова. И Бергзонов мистицизам и Петронијевићев рациоиализам верују да се без таквих виших моћи може да продре у царство ствариоети. Ова аналогија у схватању њиховом н једнакост у њиховом одаосу ирема нрогалости значи супериоритет садагањости над нрошлошћу. Сада нам је јасно у чему се сасгоји друго негативно регаење нагаег проблема: оно с једне стране учи скеатицизам у Науци, а с друге стране мистицизам у Филозофиуи. Ова два учења стоје тако рећи у каузалном међусобном односу. Природно је и 1>азумљиво, да ће нага нагон за сазнањем нстине да тражи друго путевс ка истшш ако му се једни закрче, и друге моћи сазнања ако би се једна ноказала као немоћна; према томе никакво чудо гато екснтицизам у Науци изазива мистицизам у Филозофији . Карактеристична је у овом смислу по.јава немачко!' мистицизма, познатог под именом немачки идеализам, који је догаао послеКантовог учења о немогућности метзфизичкогсазнања. Ето како је силна н како важна човекова потреба за истином: оназпачи чежњу времена за ванвременогаћу: она управља ствари у њиховом развићу. Па како је онда свирепа, како очајна реч којом Кант почиње своје главно дело КгШк г1ег гетеп УегттЛ: човек има нарочиту судбину у једној врсти његовог сазнања, јер га море питања која су му самом његовом природом наметнута, а ко.ја су притом нерегаљива, јер превазилазе његове моћи сазнања. После овога нама је јасно у чему се сасго.ји друго негатпвно решење нагаег проблема, и у чему се састо.ји разлика између рационализма и мистицизма. Сад ћемо да се још којом речи задржимо на модерном мисгицизму. Њега учи Француски филозоф Бергзон. Бергзон је својим ванредним стилом успео да прндобије једну масу ириврженика, од којих неки сматра .ју да ,је он после Канта једини велики фмлозоф у новојем времену. И Бе Коу, о коме смо већ говорили јесте Бергзонов ученик. Бергзон је нарочито јак утицај изазвао код младсжи, као што је то био случај са Ничс.ом у Немачкој. Интересантан је у том погледу случа.ј да се један директор једне париске гимназије жалио у једном новинарском чланку, како му ученици под утицајем лектире Бегзанових дела показују слаб успех у реалним Наукама. Да би разумели Бергзоново учење, истаћићемо три његове тезе: једпу негативну и две позитивпе. Прве две су гнозеолошке, а трећа је основна теза његове МетаФизика. Нрва гласи, да је разум ирактична моћ делапа, а ни у ком случају моК сазнања. Као што видимо Бергзон се овом тезом додирује са нрагматизмом, о коме смо већ говорили. Друга теза гласи, да је једина моЛ сазнапа интуиција, мо& неиосрг дног оиажапа аисолутнога; отуда се с обзиром на ово Бергзоново тврђење