Prosvetni glasnik

ИАСТАВА И КГЛТУРА

153

с правом назива његово учење „Филозофија апсодутног искуства." Трећа Вергзонова теза, основна теза његове МетаФизике, гласи да је аромсна једина стварност. Нема ствари које се мењају, тврди Бергзон, нема ствари које се крећу: кретање и промена немају нотребе за неким носиодем; они су апсолутна и једина стварност 1 . Да се задржимо још којом речи на овим Бергзоновим тезама. У животињском царству налазимо две моћи сазнања: код човока разум, код инсеката инстинкт. Сви покушају биолога да се ове две моћи сведу једна на другу. једна из друге објасне, морају да наседну. Инстинкт је моћ сазнања саме ствари; разум је пак моћ сазнања односа. Инстикт је, вели Бергзон, да би објаснио ову раздику између разума и инстинкта, способност употребе органа, а разум пак јесте способност прављења вештачких оруђа и употребе истих. Да би разумеди ову природу људског разума морамо имати на уму да је човек у првом реду једно вољно биће: биће које има да дела, ради. Човеково мишљење пак није ту сам) себе ради, већ нма у првом реду да посдужи његовим практичним циљевима. Интерес човеков и његови практични циљеви јесу управљени на искоришћавање материје и отуда се разум по Бергзону има да схвати као практична способност искоришћавања. материје. Ади ради наших практичних циљева није потребно да сазнамо само биће материје; за то је довољно моћи унапред одредити њена стања Разум се у том смисду понаша према материји као ловац према тици коју х$ће да убије у дету. Ради тих наших нрактичних циљева материја мора бити у стању да ирими на себе разне обдике; тога је она пак способна само као чврста, перманентна и дискретна. Отуда додази да разум види на материји само ове особине. „Наша логика је, вели Бергзон, у првом реду логика чврстих тела" 2 . Тако схваћен разум није у стању да пронађе истину и све заблуде у филозофији , вели Бергзон, додазе отуда што се хтело помоћу разума да сазна свет, биће ствари; да се помоћу њега оснује метаФизика 3 . Међутим, тако учи Бергзон, не само што разум није у стању да нам да одговор на питања која се односе на ванискуствене објекте, већ шта више ни све објекте у искуству није разум способан да сазна. У областима Физике и механике, он је у стању чуда да створи, али чим се почнемо приближавати појавама духа он почиње да отказујс послушност (н. н. м. ст. 19). Па кад је разум већ у области искуства недовољан, онда је он у тодико мање способан да схвати последње биће стварности. Да по1 Вег^зоп, 1,а регсер1шп с1и сћап»етеп1, ст. 26. 2 А. 84еепћегј*, Вег^зоп'8 ХцшШуе РћПозорМе. 3 н. н. м. ст. 18. ст. 12—16 просветни гјасник , I вњ., 2 св., 1913. 11