Prosvetni glasnik

НЛСТАВА И КУЛТУРЛ

са другима, ади више но други, за васпитање једнога знатнога деда Ф ])андуске Демократије. II. Ваља нам поставити наш циљ не по нашем укусу, но ио очевидним потребама Демократије и по нужној деФиницијп демократскога васпитаља. И наше друго пптање на тај начин је решено. Јер ми знамо, и држим да смо сви у томе сагласни, да васпитањс, у једној Демократији која хоће само себе да води, мора да ствара људе, који су у стању сами себе да воде. Днкле: слободне духове, који имају страсну љубав према истинитом, и која знају да истинито траже рационалним методима, чија разноликоет се поклапа са разноликошћу ствари и проблема; Затим: слободне савести, слободне од унутрашњег као и снољашњег робовања, које иису у стању да схвате добро ваи истине, које^су у стању да делају правдом, љубапљу, солидарношћу. Слободне грађане, најзад, који ће имати врлину, ко.ју .је Монтечгкје трмжио у једној демократији, у демократији коју је он дефинисао: „љубав према отаџбини, то јест љубав према једнакости* и „љубав према законима и према отаџбини." Ето, то је троструки циљ ко.ји нам је стављен, циљ интелектуалан, моралан и грађански. Мк немамо право иод изговором једне традиције, традиције старе и*које је постала пре Демократије, књижевне традиције, а под изговором личнога укуса и личнога мишљења, да се одрекнемо те дужности, и да речемо: „Ми нредајемо књижевност, а то ће рећи естетички; ми образујемо укус, ми развијамо машту, ми углађујемо осетљивост. Ми стварамо, или покушавамо да стварамо уметнике. Иромашићемо код хнљаде, успећемо код једнога. И наша Дужност биће исиуњена. Остало нас се ништа не тиче." Ми немамо права да то речемо. И ако то кажемо, и ако нам се поверује да тако мислимо, то ће бити у толико горе по књижевну наставу. Она ће зло ироћи. Али некада, рећи ће ми се, наставник хуманоети или реторике уно је главни проФесор, једнни прави нроФесор, и бавио со само естетичком културом, образовањем укуса. Ја то верујем. Дуализам тадашњега васиитања скидао је са њега сваку другу бригу. Религијаје образовала карактер и нарави, религија је пружала нравило и начело за вођење живота, религија је давала грађанско васиитање: бити подложан владаоцу, како је воља Божја и како гласи реч Апостодска. Када је редигија осдабеда, традиције, породичне или сталешке нредрасуде постаде су принцини за дете. Једном реч.ју, дечја савест образовада се ван оног што се у школи учило. Учитељ лепе књижевности имао је само да углађава дух, да му даје ден облик, фини укус да би се уживадо у књижевности и сјајило у друштву, гипку реторику, да пријатно и