Prosvetni glasnik

242

ИГОСВЕТНИ ГЛАСНИК

у депоту, у иоезију, оно што су други нреводиди у законе, у дела. у битке, у индустријске нроналаске, у трговачке напоре: вечити сукоб човека и природе, опору конкуренцију људску, лагано развијање и плаховите кризе морадних веровања и друштвених организама. Једно књижевно дело је један изглед човечанства, један тренутак цивидизације. И најлакгае дело, ако се тако посматра, пуно је снисла. Један Воатиров сонет скупља у себе и садржи у себи целу цивилизацију ирве половине XVII века, апсолутну монархију, углађено друштво, ивтелектуалну нревласт Италије н Шнаније, скорашњу суровост коју везује церемониал у појединостима. Са иравом се може у књижевности гледати живот који се ту прелива и надима, и тражити у књижевностн средства којима се могу снремати људи за живот. III. Али како предавати књижевност па да се постигне тај циљ? Ради веће прецизности, ја ћу прегледати вежбања у једном разреду. Има вежбања које изгледају да су без везе са нашом дефиницијом васнитања. Шта може бити граматичка анализа у служби Демократије? Више но што се мисли, ако умемо увек иза школског вежбања да оназимо жив и покретан дух, који се ствара и раствара. Босие је говорио готово ово престолонаследнику: „Оно што је озбиљна грешка у вашем задатку то није барбарнзам или солецизам, но лењост у духу, немарљивост, нерадозналост која се налази у тој ногрешци." Свакако, треба нонравити грешку у задатку, али нарочито треба понравити грешку у духу. Ми проФесори, и најбољи и најсавеснији међу нама, ио мало и често смо манијаци. Ми се много више интересујемо за задатак но за наше ученике. И ми често заборављамо да наш циљ нијс добити идеалан задатак, узорну беседу, но добар дух. Ваља да се опростимо тога нразновернога култа школског вежбања, да увек преко правилног и иеправилног састава гледамо мало морално биће које се ту, ма колико то било, открива или развија. Ученици, увек проницљиви, осећају добро разлику. Они се смегае на иагае одугаевљење или на нашу строгост која се зауставља на задатку; никад се не смеју када тражимо, када налазимо дух који је радио у задатку. Потчине ли се идеји о истинитоме, наша школска вежбања имаће у себи све више, ако мн хоћемо, васпитну дејственост. Од најмлађег доба и од првога учења, мисао о истинитом се спрема, тиме што се дете не учи гомилању и понављању речи које не разуме. У томе погледу ми можда још имамо да идемо напред. Рђаво је за аотребну наставу граматике што се дете гони да научи цео 'један низ речи ко.је су ван дечјег речника, погато ствари које те речи означују стоје ван дечјег искуства. Олушао сам ире неки дан