Prosvetni glasnik

ПГОСЈЗЕТИИ Г.1ЛСИНК

који су, уосталом, од иочетка, иокретачи идоја: радост дечја, њихови узвици задовољства, уживања, њихови бсмеси, свс им то, ако тако смем рећи, долази од нас, бар делимичио; ми им у том дајемо пример, ми их учимо да то поиављају, дг! утврђују, ми им чинимо да о томе стекиу навику, ми им од тога стварамо потребу. Мајке и дојиље дају деди васнитање, и то им је васпитање корисно, потребно; онај, коме оио буде недостајало, неће се пробудити, неће се подићи у моралном, а можда и у физичком смислу израза. II Васпитање осећаја наклоношћу ај Његов негативан облик Ово васпитање мајки — дојиља, уосталом, изложено је истим опасностима и тражи исте обазривости које и иотоње васпитање. Оно се може третирати дидактички. На њега се може, спрва, примеиити теорија Русовљева и рећи да ћс оио често доспети да буде „негативно". Оно доиста може грешити иретераношНу, каогод и скојим недостатком. Пребадивало се нашим мајкама: „да се и сувише играју са сво.јом дедом у првој епосп њихова живота и да сувише рано узбуђују њихову ' жштхност". 1 Деда су нежна бића. чије нерве треба штедети. Не узбућујмо их, не збуњујмо их, не стварајмо им од забаве и игре болешљиву потребу, не чинимо их да непрекидно траже и да захтевају, да увек вребају какво ново задовољство. Постарајмо се да живе у миру, озбиљно и ведро. То је оно стање које им придичи, то је оно стање које изискује интерес њихова здравља и њиховога карактера. „Ведрина! Срећна диспозиција првога доба! Она сија чистом светлошћу у очима детињим, она царује на његовом ведром челу". Поштујмо је, иоштујмо природни ход ове интелигенције, која ступа у додир с ириродом и која ту куша умерене и мирне радости. „Диеати, посматрати, кретати својим малим ручицама, тоје већ радост за дете... Доклегод његов ноглед пун интелигенције доказује дамуједух обузет, не кваримо ток његових идеја. Чувајмо се да не збунимо њсгову унутрашњу активност; она је стварнија и сиасоноснија од оне која од нас долази." Свакако, не треба оставити дете „да му је досадно: досада је душевна летаргија"; али оно што ироизводи и ствара досаду, није увек недостатак, често је баш напротив „прекомерност у забављању". Чак и код деце „којаје толико воле", радост може бити само пролазна, и никад не треба да иде сувише далеко. Она никад не треба да је жесток нотрес нерава. „Треба је увек примити, кадшто ,је благо и тихо позвати; но, кад је већ једном ту, не треба је и сувише оживљавати. Кад је неумерена, повлачи за собом плач, сувише јако потреса нежне кончиће који ускоро осцилирају у обрнутом правцу". М те ^ескег с!е

1 Цитирано додо II, III.