Prosvetni glasnik

ИАСТАВА II КУЛТУРА

постоји, на пример, једна деморадизацијја, алр зна се отуда да накдоност треба да буде регулисана, да се треба само обратити наклоности зарад добра, то је надметање буквално речено, које дегенерише и мења име, кад постане бољешљивом жељом за успехом или асељом за иладањем. Но, не одређујмо више, и чувајмо се да н сами не иопујемо, па ма то било и против оних који попују. Не заборавимо /а је наклоност инстинктивна, и да то треба и да остане, да је она у толико активнија, у колико Је природнија и у колико ,је мање тражена. Не треба да се осети да се хтело да се она васпостави: не треба да изгледа као каква институција, као какав систем; треба да је еугерирамо, да. је инспиришемо, још и мање од тога, да јој се допушта да постоји, да је оставимо да се развија и расцветава. Све побуде којима бисмо мислили да је оправдамо, да је учврстимо, могле би је само ослабити, променити јој природу потпуно сложену и инстинктивну. Све оно чега има у надметању траженог и онога што се намерно хтело, све је то беснлодно и шкодљиво, и има се разлога да се против тога устаје. Свагда се даје у васпитању велики удео размишљању и свести. А учитељ успева средствима која и сам не познаје. Дражју, иривлачношћу своје личности осваја он духове својих ученика и задобија њихово поверење: помоћу Флуида који из разреда ироистиче, разред живи, постаје радна и вредна кошница. Наклоност, и нарочито надметање, јесте тајанствени и непознати Фактор васпитања. У педагогији, каогод и у економији и у животу, постоји оно што се види и оно што се не види, и оно што се не види много је важније од онога гато се види. Тих и скривен рад чини те се у океану појаве острва; исто тако лагано васпитање, 1?оје детету предаје мати или дадиља, пробуђује у њему прве зрачке интелигенције, уводи га у морални живот или осећаје и поставља основице његовога карактера, његове потоње нерсоналности. Највеће је дело васпитања наклоност. Но овај нам иосао измиче као год инстинктивна вештина која га испуњава. Шта више ми га нећемо да познамо, занемарујемо га и трудимо се да га уништимо. Нротив ове предрасуде уског рационализма, који се сматра за разум, хтела се овде показати ул.ога и значај наклоности, њезина нрирода, њезина вештина, и њезин извор, њезина употреба у васпитању, једном речју све оно што васпитање добија од наклоности, и све што оно може учинити са своје стране да је развије, да је упути и да јој удеси употребу. X. Ђидт, I/ Аппее рМа&озодие. Вл. Т. Сп.

игосветни гласнпе, I књ., 3 св., 1913.

19