Prosvetni glasnik

2 72

11Р0СВЕТШ1 ГЛАСННК

н-ч жсљу да се они иадмаше, и према томе „стварати себи препагу сроћннм дејствима нримера, одвајајући их од рђавих дејстава супарништва?" На тај начин, дајући потпуног задовољења ,Скруиолозним душама", задржадо би се неоцењено доброчинвтво јавног васпитања које се састоји у томе што „деп,а скупљена у знатном броју утичу једна на друге, и што се, дејством које је сдично оном у Фермеитацији, елементи њихове моралне природе комбинују у сваком од њнх на нов, и нарочито, посебан начип". Свакако су злоба и завист осећаји за које се треба нлашити, да их не охрабрујемо. Али настаје иитање да се зна, да ли ће се предварити, ако би их спречили да сс не родс, удаљујући све оно што личи на надметање. Мсни сс пре чини да предвиђати те осећања из тако велике даљине, показивати да их се плашимо, да то значи вређати моралну природу дечју и бити, с погледом на њ, ноиоверљив и нсискрен. Код деце нравплно рођене, надметање не снива о недопадљивом облику зависти и пакости; ништа није онштије од искреног другарства и пријатељства измсђу супарника.у школи. Између духова лепо одарених постоји правилно надметање: има толико нутова да се буде интелигешан; особипе духа тако су разнолике ио природи и по свом стенену да нико, доиста, нема ни да се горди ни да се понизи да итггелектуално буде оно гато је. С духа на дух, погрешке и особине се изравнавају; а ако се не изравнавају, ако доиста постоје етварие неједнакости, ви нећете спречити да се ове одлике не осете и да боно не одјекну код неподобних. Нека се, дакле, не мисли да ће се обезоружати завист, уклањајући свако надметање, свако храбрење да да се добро ради, које је рођеио из наклоности. Ми данас проповедамо један сувигае велики пуриза.м и строгост моралну. Узнемирујемо се дељењем награда, плашпмо се да оне Једновремено не развијају рђаве оссћаје код победника и код побеђених. То значи опет иматн мало всре у морално васпитање, којим васпитавамо нагау децу, као и веровати да моменат наређивања може му до те мере пореметпти основе и изврнути му нојмове. Мигаљења сам да не треба претеривати са иочаснпм одликовањима, нитн пак са упоређивањима која ионижавају, али тражим да се надметање не потискује, схваћено као активан принцип живота у заједници. Скупљени ученици иостају једни за друге угледи који имају то нреимућство да се чине згодни за подражавање и да никако нису он*и који обесхрабрују. Иницијатива једнога истерује оног другог нз учмалости; разборит ученик увлачи тако рећи у себе глупавог и лакомисленог; оно што други чине открива нам гата сваки од нас може учинити; многе моћи које су у нама не би никад прегале на дело без туђег примера. Пример је храбрење и позив; чак, кад би био неноверење према частољубљу, не бих ни у том никако видео зло. Свакако,