Prosvetni glasnik

274

РАЗМЕР НАЈСТАРИЈИХ ПЕСАМА СЛОВЕНСКИХ ПЕСНИКА У ДАЛМАЦИЈИ НАИИОАО 15. Ј^гић I У другој половини XV столећа нониче у Далмацији цоетска литература на сдовенском језику обдаснога наречја, које су у оно времс називали час „хрватским" а час „еловинским*. Местом рођења њена бејаху стари, тада већ пословењени, градови јадранскога приморја: Сплет (8ра1а1о) и Дубровник (Ка§иаа). Пре свих се н.има прибдижидо острво Хвар (Еезша), а ускоро су љихову нримеру стади подражавати. и остали градови и острва далматинска. Дубровник, користећи се пуном 1Н)литичком независношћу и обогаћен трговином којује водио по Јадранском Мору и по Бадканскои Полуострву, убрзо се истакао изнад свих других 1'радова, па их је превазиптао како у свима о^талим носдовима тако и у литератури. Постанку сдовенске литературе у далматинским г])адовима дат је подстак од стране блиске им кудтурне сусетке с ону страну мора, Италије, где је, поред сродљевековне датинске дитературе и поред иримењене у XIV—XV столећу обнове иди хуманизма такођер на латинском језику, врло рано и народни језик ушао у иесничку књижсвиост, посебице у бдиставој лирици Петрарке и његових подражавача '— петраркиста, у поезији канцонера провансалског,трубадурског, строја. Оредњевековна хрипгћанска поезија, с неком прнмесом хумаиизма, нађе на сдовенском земљишту Дадмације ево*а представника у граду Спдету у лицу Марка Марудића. Словенски, иак, одјек трубадурске .1 ирике нађе одзива у граду Дубровнику, у несмама Шишка Менчетића и Ђора Држића. Марудић (Магсиз Маги1из), познати датински писац који се просдавио но свој Европи својим морално-фидософским саставима на латинском језику, оддучио је, како веде, већ у дубљим годинама (прнбдижно око 1500, а родио се 1450 године) написати нешто и на родном, хрватеком, иаречју, имајући у виду понајпро читаоце који не разумеју његових датинских сииса. У броју је ових, веде, била и његова сестра, која је живеда у Једном женском "манастиру. Л.атински је Марудић погдавито писао тгрозом; списи су се његови распространиди у многобројним издањима по цедој западној Европи, па су у току XVI века ирииадали неоспорно нопударним нроизводима хришћанске побожне литературе. На хрватском, пак, наречју ночео је писање стихом, и ако је смер његових хрватских еписа био поучан и побожан с мањим додатком учености, угоднији за дако читање. Од свих, хрватски напи-