Prosvetni glasnik

318

11Р0СВЕТЦИ ГЛАСНИК

А што со тнче университета, иасуирот захтеву и старој огледаиој. традидији, да буду места за оишту аауку, места за најригорозиији, најиесебичинји научии рад, тражи се, да иостану места за ошнту животну нотребу. И како тај једини и најмоћнији принцип садашн.ости наткриљује еве друге нринцпис, како се чинп, дајоједина вредност садашњости она, која се може економски оценити и у бројевима изразпти, то и према упиверситоту неетаје других мерила вредности. У унпверсптетима је сво впше предавања, у којима доминује непосредна дневна корисност. Све чешће наместо строго стручпих предаван.а, методских ексерцпција, долазе ћаскања о еконо.мским н културпим стварима. Университет, као принрављач за нозив у животу, од сада ћо узети у се прпнцпи равпоиравности међу човеком и женом, ие пз култураих, не из научних разлога, не да н.их уздигне, већ због невол.е, која одузнма свест. ТГо пишчеву лишл,ењу ова равпоиравност значи у истини делимичћо спуштање жене са њеног одличног иоложаја. „Оба света, свет беживотне научности, аисолутнога духа, и свет женске ирпроде. раде животу п удубљене у живот, најсубјективпијега духа, но себи висок ц великн и са једнаком вредношћу, губе од своје вредности у овој узајамности. Жене постају унутарње сиромашније, у колико већ као унутарње сиромашне не ирпступају науци, наука ностаје прагматичнија, или, што је .једно исто, баналиија" (стр. 30). Надалеко раснростртим учењем жеискиња руши се, како I'. мисли, прпродан однос међу човеком н женом, и лора се „идеални оојам жене избрпсати из ипвентара нашпх вредности и изучити женине прпкладности смору, као што нам се пред очи износн таква нрикладност науке за свакојаке животне потребности, и њен се ригорозни племенити смисао губи са најпрпснијим смислом одвојености човека од жене" (стр. 33.). Са пишчевим мислима можемо се и не слагати, и свакојако у самом овом сиису његову нашло би се разлога за побијање изнесених ногледа; али ипак ова књпжица заслужује, да се нажљиво ирочпта. Београд Милив. Ј. ПоиовиК

Хенрих Сјенкјевип. Кроз пустињу и прашуму. С нољског превео Мнлорад -Танконић, проФесор. Београд. 1912. * Наша књпжевност за омладпну оскудна је, јер је врло мало кн.ижевних радника на овом пољу. Већина, која пише за децу, без дара је. те и њенн саставп апсолутно немају никакве вредности. Ни с преводном књижевношћу не стојимо боље. Врло чосто преводе се ствари рђаве пли оне које су од мањег значаја, јер преводиоци не умеју да изберу што је леио и добро. Зато је права радост за људе, који зпају утицај добре лектпре за децу, кад наиђу какву лепу књигу ) нашој сиромашној литератури за омладину. Зато ће радост и право задовољство овладати сваким просвећенпм човеком кад прочита отмени спис чувеног пољског писца Хенрика Сјенкјевића: Кроз иустињу и арашуму у лепом преводу и издању г. Милорада Јанковића, проФесора. Ова је књига као модерпи Робинсон Крусе. У њој се износи како су два детота, Енглескињу Нелу од осам и Пољака Сташу од четрнаест годпна, чији су родитељи живели и раднли у Афрпци као инжињери, одвели у роиство Суданци и Бедуини. И сад се прича куда се све пролазпло, шта су