Prosvetni glasnik

ИРНКАЗИ И ОЦЕНЕ

317

њерства, н једна н друга без монополског иоложаја; обе тнтуле мора да може стећн и аутодидакт. .1. не тражи ни миннмум одређенога времена за учење у школи, нити уопште такво учење, кад студенти ' својкм радом и сами могу стећи знан.а нотребна им за добијање овнх титула. У стручној великој 'школи треба да се ради као у школи и њени наставанци да су нЈЈави наставниди и да се бирају у првом реду нрема иедагошкој умепгаости. А спрему за докторе инжињерства, у нравој великој школи треба да дају сачо стручни ауторитети. те да се 1)г .-1п§., ношто је основе добно пећ на другом месту. унути за саносталне техничко-паучне радовс. Предлоге за реФорму у обема овим школама Л. даје у десет тачака. А првн и најважнији корак за унођење рвФорме јесте ствараље независнпх комисија. III. Последња (6) књижпца по свом смеру и садржају сама стоји у низу сииса, које овде прпказујемо. Руге, млађи университетски наставннк, говорп најире уопште о бпћу и задаћама университета, који су „једино добро немачкога народа. једипа од оних великих документација, која није ни у ком другом народу имала подражавања, у којој се открива великн дух овога народа", — „унпверситетн су иродукат тога моћнога духа" (стр. 14.). Највећма характерна црта немачкога народа, која се огледа у немачким уннверситетима, а која -в.тада немачком науком, свим јавним животом и целокун ном културом, јесте: ригорозност мишљења (стр. 22.). Ако со схвзти дух, којн је жив у њима, онда ће се видети, шта се од свих облика појава и од евих захтева слаже са тим духом. Није биће университета непроменљиво већ биће народа, коме су они места, у којима станује дух. „Ако се ппта за биће университета, онда је готово довољно упутити на бпће науке, која је негована у њима и која ће се и дал.е неговати. Ако се слуша.ју захтеви ситничарски утплитаристичко-материјалистички раеположенога доба. да и университети морају служнти више практпчноме животу, онда се увиђа с једне стране тирапска девиза, која покушава чист дух знања, слободан од сваке корисности тренутка, савити под сво.ју моћ и утиснути му знак ропства, а с друге стране разлог непријатељству мећу духом старих университета и тражењем новога времена. Баш у овој супротности наси]>ам непосредно практпчнога дневног жпвота, управљеног на виталне смерове, и јесте камен темељац свпх места знања и свих радионица уметпостн" (стр. 15.). „Дух университета је дух без смера. дух по себи, који улази у свест, велике школе су места најслободније културе духа". Из овога се већ види, да је Р. противан свему ономе, што би смстало чпсто научним смеровима университета, јер би их то скинуло са њихове висипе. А према оној напред поменутој „ригорозности" пемачкој, нешто што је категорично, што је као „нека схема над немачком културом", јеете „владавина мушк о га п р ин цип а у н а р о д у с в е сн о м целе с в о ј о сна ге" (стр. 24). А у Фвминизму .је баш опасност за немачку културу са њеним „мушким ригоризмом". Ж то не због тога, што Р. не би жене иознавао у виховој властитој вредности, што би их избацивао из ригорознога културног рада, већ обрнуто, што се осећа и што је свесна. сила у односу међу човеком и женом. Ни у ком народу није одсечнија и јаснија подела мушких и женских културних сФера, ни у ком се народу женин свет не осећа дубље, метаФизичкијо, витешкије но у немачком народу. Као што се Јеврејн нокрштавају, само да добију спољашњи знак, тако ће и жена морати да метне маску мушкости, да би могла полагано продрети у сталнеоблике мушке културе.