Prosvetni glasnik

448

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

да докаже, како се млади Парнас прибдижио маси више него његови непосредни претходници, и наводи као доказ томе чињеницу, да су јавно читање стихова пред народом пронашли и завели управо млади парнасовци. То је истина. Али то треба разумети пре као покушај парнасоваца, да на тај начин мало прошире узан круг својих читалаца, и да боље упознају свет са својом поезијом и поезијом својих учитеља. Што се тиче утицаја који је Парнас вршио на књижевиост Француску, ни он није био сувише велики. Ипак Парнас је будућим песницима наметнуо једну технику, од које је немогуће било више ослободити се, и коју ће поштовати још за дуго сви почетници, којима је идеал да постигну сву лепоту поетскога облика. Јер је, по њему, прва дужност сваког уметника да тражи облик, стил и изражај који ће најбоље представити његово осећање, његову мисао, његову визију. Утицај пак Парнаса на књижевности других народа није био готово никакав. Ово стога, што Парнас беше један специФично, битно Француски песнички покрет, сасвим у духу Француске расе. Још Фридрих Ничеје признао Французима, као суштаствено њихову одлику, дар за формом и артистичко осеЛање, који су омогућили код њих једну одабрану књижевност, какву ћете другде залуду тражити. Тако народи чији је менталитет нагињао ка мистицизму, ка моралноме и метаФизичком размишљању и ка сањарењима сваке врсте, нису могли да усвоје овакво схватање уметности, уметности ради уметности. Овако усамљен, не схваћен како треба ни у својој ' земљи, ни на страни, Парнас је — као каква тропска биљка у стакленој башти, био краткога века. Он је цветао последњих година другога царства, па се затим, после рата од 1870, постепено растурио, докле га није сасма нестало. Престало се најпре са повременим публиковањем. Пошто су била изишла сва три Парнаса, следовала је и завршила их је једна Лнтологија. Њу је издао у четири свеске сам Л.емер. Сарадници беху посве нови. Само двојица или тројица, чија су се имена налазила заједно са именима првих сарадника „Савременог Парнаса, збирке нових стихова". Где су се дакле дели ти први нарнасовци ? Растурање се извршило и сувише нагло. Ток и разво.ј једне књижевне школе не бивају на тај начин. Али Парнас није био „школа", то смо казали, него само случајан сусрет најразличитијих талената, који су се одушевљавали заједничком љубављу за Леио, који су обожавали њу, божанствену, неприступачну Љиоту, са свом својом младачком усрдношћу. П тражећи је разним путевима, они су се разишли у разне правце, тако да је могуће међу њима разликовати неколико врло одвојених група. Ту су најпре чисти парнасовци, личности репрезентативне, као: Л.еконт де Лил, Хосе-Марија де Хередија, Катил Мандес, Л. Кгавје де Рикар и, доцније, Анатол Франс. Затим су то декаденти, симболисте, потомство ТеоФила Готја и Бодлера, као Пол Верлен и СтеФан Маларме.