Prosvetni glasnik

иастава и култура

44!»

Долазе затим, сваки одвојено и сам за себе: Сили Придом, као песникфилозоф ; Франсоа Коне, као песник Фамидиарнога живота и песник убогих; даље, Алберт Глатињи, Вилјер де Лил Адам, Леон Дјер, и други. Колико талената, толико разлика! Лабава повезаност и постепено разилажење чланова Сенакла, наговештавали су већ и потоње потпуно расуло међу духовима. II Таква је била историја и судбина Парнаса. Љегова естетика, боље још, његова теорија уметности је још занимљивија. Сва, или готово сва, естетика Парнаса је обухваћена романтизмом: само се она тамо јавља у својем зачетку, неодређено и у другом облику. Већи део његових одлика, више или мање измењених, води порекло од р^мантичара. Тако, на пример, наклоносг парнасоваца за прохујале векове и ишчезле цивилизације, и за историска истраживања, одговара тачно романтичарској љубави ка историји, која је тако карактеристична за велики покрет од 1830 године. Ретко да се који од важнијих парнасоваца није бавио историјом. Леконт де Л.ил је био савесан и ревносан историчар некадашњих раса и религија; саживев се са свим тим животои негдашњих људи, ои га је ванредно живо и верно васноставио. Хередијини Трофеји, са сјајним и живонисним евокацијама прошлости, су као нека врста Љгенде Векова у ситним медаљонима. А Ксавје де Гикар у Смрти Роландовој успешно оживљава старинску легенду о Карлу Великом: „Славно је било живети у хваљеној Француској, „јер је Бог беше изабрао а свет признао"... Луј Менар, хелениста Парнаса, имао је пуно смисла за античку старину; док су Брама, Оачињеноет Сиве, Страст Сиве, и друге још песме Анри Казалиа, као и Љтусова тајна, од Катила Мандеса, опомињале много на хиндуске поеме Л. де Лила. Ч&к је и средњевековни германизам Гихарда Вагнера био нашао страсних иристалица међу нарнасовцима. У блиској вези са историским истраживањима стоји појава егзотичности у књижевносги, т. ј. љубави према свему што намје далеко но времену и простору, љубави према ишчезломе и према тропскоме. Егзотизам, који су романтичари тако јако волели, игра и у уметности Парнаса велику улогу. Егзотизам предела, егзотизам култа и цивилизација, сав егзотизам простора и времена, волели су ови песници силно и дискретније него романтичари. Песма Т. Готја „СМпогзепе" карактеристична је у овом погледу: „Она коју сад волим живи у Кини: „Она станује са својим стари.м родитељима „У кули од финог порцелана, „Крај Жуте реке, где лете корморани".