Prosvetni glasnik

452

ИРОСВЕТНН ГЛАСНИК

Леконт де Л.ил је пружао овај пример: „Ђути! Небо је немо, земља те ирезире. „Нашто толико суза, кад ти оне помоћи не могу? „Буди као рањен вук, којн ћути умирући, „И који још гризе нож својом раскрвављеном чељусти". (Хладан ноКни ветар). Тако су парнасовци одбацили „осећање" из дирике, а место њега унели један чисто естетички и отменији индивидуализам, аристократски индивидуализам, ако се хоће. Онај који изражава своја властита осећаља, на сваки начин да је личан; али онај који их чува за себе, без сумње да је још личнији. У чему сс дакле иснољава личност парнасоваца? — Испољавала се у индивидуализму сензација (не осећања него осе&аја). Спољашњи свет се прелива у сјају боја и црта. Треба их само умети видети. Готјеова реч: „ја сам човек за кога постоји спољашњи свет« значи, да за све људе спољашњи свет не ностоји, т. ј. да сви не могу видети богаство у лепотама тога спољашњег света. Тако, једно дескриптивно и реалистичко дело може бити „личније" него каква најинтимнија елегија, пошто оно не представља толико саму васиону, колико начин на који је ту васиону схватио и иротумачио дух уметника. Није се ишло више за осећањем, него за осећајем, за сензацијом: осећајем црте и боја, а доцније и за осећајем звука, мириса и — чак пипања. Како су видни утисци куд и камо најважнији, природно је да су црте, рељеФИ и боје играле претежну улогу у поезији. Тражене су ретке и преФињене сензације, инспиришући се иластичном маштом, и остајало се непрестано врло субјективнин. Један од начина да се остане личним, било је дакле и исказивање утисака што их је живот чинио не више на душу, него на чула песникова И у једном и у другом случају имамо посла са истим принципом, принципом артистичкога индивидуализма. Само што је индивидуализам романтичара имао успеха код масе, док је индивидуадизам парнасоваца претрпео пораз, па чак био и потпуно негиран, под оптужбом да је парнасовска лирика сасвим „безлична". Парнасовци нису волели груб реализам, онакав какав се он налази у стварном животу. Они нису хтели просто да копирају природу. Леиота је за њих била стварност иреображена уметношЛу. Ствари се појављују на хартији лепе, и више него депе, — рекао је Бодлер, који је уопште уметност претпостављао природи. Али и други су тако чинили, пошто уметност улепшава природу. Дакле, Парнас донекле јесте био под овдашним утицајем реализма, ади он није био сам реализам, п не треба га мешати са њиме. Реалистичка школа се јавила као реакција романтизму, док је Парнас у ствари био само продужење и последња етапа у романтичкој еволуцији.