Prosvetni glasnik

458

11Р0СВЕТПИ ГЛАСНИК

Деконт де Дил (1818—1894) Био је духовни отац и нокровитељ мдадих песника, који стадоше дагано да се сакупљају око њега. Ови будући парнасовци су редовно једанпут недељно имали састанак у Де Л.иловом салону, где су се међу њима могли видети још Т. де Банвил и издавач Л.емер, Лемер, почетник — издавач почетника — песника. Како је Виктор Иго био у то време (око 1863) одсутан, то је Леконт де Лил важио као неоспорни маестро савременога песнигатва. Кад је, десет година раније, угледала света прва његова збирка Песме античке (1852), критика је у њему поздравила другога Андреа Шениа, који је ожив^о паганичку душу и сам живео том душом. Године 1868, Пееме варварске му за свагда обезбедише слчву. Л. де Лил је у исти мах ерудита и филозоф . Васкрсавајући епохе, што их је описивао, он је једно за другим бивао проповедник и тумач свију религија и свих цивилизација. Ипагс је његовоме песимистичком темпераменту понајближе стајао будизам. Више него „неузбудљив", он је био очајник. Свеопшти крах религија и култура открио му је таштину људских напора. Лек је био једино у резигнацији, у мирењу са судбином. И Де Лил тражи највишу срећу у нокоју, у ансолутноме покоју, у нирвани. Естетика Де Лилова је као и његова Филозофија. Она почива на, љубави за висока и мирна осећања и за ску*птуралне облике. У свима његовим песмама преоблађује рељеФ. Понекад избије и осећање, којега увек има. но које је уздржано, и онда је то болно осећање, један призив смрти, сажаљиво милосрђе према свима. који на земљи живе. И Де Лил је дао израза светскоме болу, али не као сентименталан елегичар, него као неумољиви нихилиста чији нас миран очај мучно тишти. Двоје се на први поглед да опазити у делу Л. де Лила. То су најпре описи, који имају сву драж најлепших грчких кипова. Мирноћа и узвишеност их редовно одликују. Они су сви снажно објективни, величанствени и са енергијом рељеФа. На пример Подне. Затим, како су му сами пејзажи изгледали недовољни, он је у њих уносио и оиисе животиња (Кондоров сан, Слонови, Иси, који урлају, итд.). Има у песмама Леконта де^ Лила волова, паса који урлају, слонова, тигрова,. јагуара, има један кондор, један црн пантер, итд.Иесник наслућује тајанствену душу, која се крије под грубим телима ових животиња. И он зна да та душа осећа да је свесна. Пси, који крај обале завијају, ирожмани су готово људским ^рхтајем: „Какав је то непознати јад крај обале црних валова „Расплакао душу у вашим прљавим телима?" (Пси, који урлају). Исто тако у песми Слонови, он назире једну тамну свест иза ових масивних и ружних облика „испуцаних као стари храст, што га време