Prosvetni glasnik

460

ИРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

У време кад је Парнас био у цветању, Мандес је ве!1 био објавио некодико својих дела, довољио запажених од критике. То међу остадима беху: Филомела, књига лирска (1864), ко.ја сс била мпого домала Т. де Банвилу; Хесаерус, тајанствена и метафизичка иоема у тону Сведенберговом, са једним цртежем Густава Дореа (1869) и Ратма оделета (1871), у којој су нашли одјека последњи кобни догађаји од 1870. Отнрилике у то време је Мандес у Аотусовој тајни претрпео, по своме личном признању, утицај Л.. де Лила, који му је први у својим хиндуским иесмама открио лепоту Веда. Луј-Ксавије де Рикар (рођ. 1843) И он је био, с Мандесом, оснивач Парнаса и његов други, веродостојнији историчар. Његово дело, мање обимно од Мандесовога, бидо је такође и мало разноврсно и мање поетпчно. Он је био једна прнрода за себе. Син генерала маркиза Де Рикар, он се бавио нарочито историјом, новинарством и политиком, и био је један међу двојицом или тројицом Парнасоваца, који су одлучно ступили на иоприште активнога живота. Две књиге стихова: Јутарне иесме (1862) и Небо, улица и огњиште (1865) истакоше га одмах у нрви ред међу савременим песницима. Године 1871 изда он нову књигу Ерик Француске, која нам још једном даје прилИке да видимо, како је ратод 1870 живо и дубоко дејствоваонапеснике, прозванетаконеправедно „неузбудљивима". Мисли и осећања што их је Л. Кс. де Рикар изражавао у својим песмама били су широко хуманитарни, мушки и племенити. Облик стихова је био савесно израђен, ритам свечан а Фраза пуна хармоније. Тиме се он ириближује Л.. де Лилу, па чак и Ламартину. Као остали, и Рикар је патио од „светског бола*: „Вео досаде ми помућује поглед; „Јер ја у тишини триим суморну муку „Што живим у оио разочарано и престарело доба." (Ведрина) Његов племенит и мушки карактер му није допустио да на сав глас оплакује своју тугу. Он је то био оставио разобрученим подражаваоцима Мисеовим и Ламартиновим, а сам је претпостављао аристократски нонос Де Вињиев. II као Л. де Лил, као Сили Придом, он је савлађивао свој бол и чувао га за себе: „Ако ти кажем, неосетљива и ведра Природо: „„Добра мајко ! учини ме снажнијим и бољим!" „Ја видим како се у твојим нлавим очима, вечна сирено, „Смеши неодређено вечити бол. „Стога ћу, без љубави н без узалудне мржње, „Подносити живот онако како доликује јакима;