Prosvetni glasnik

ИРОСВЕТНИ ГЛАСН11К

стране да етавимо науку или групу наука чији је предмет стварно стање друштва, с друге стране рационалиу уметност засновану на тој науци. Ова замена тек иочиње да се изводи, а врши се доста споро. У изгледу је, и то још за дуго, да напредак у томе не само што неће савдадати отпорне силе, него ће још већма да их заоштри. Шта више, ми знамо да ће главне сметње, за подуже време, бити управо оне које су тако рећи у нама. Укорењене навике осећања и мишљења, хиљаде неприметних веза што нас држе за прошлост о којој мислимо да је одавно мртва, чине да нове тековине и даље силом гурамо у стари оквир. Има ту готово органских услова који господаре еволуцијом идеја и метода: никакав умни наиор није у стању да нас избави од њих. Но пошто ми ипак имамо јасну идеју о еволуцији у том смиелу, значи да је она већ ту, или у најмању руку, да није више одвећ далеко. Да олакшамо прелаз томе, да га учинимо мање опорим и тегобним, слободно је, а такође и корисно, замислити унапред какве ће бити непосредне последице одређене тим новим гледиштем на ствар, пошто оно буде једном стално и опште примљено. Овај поглед унапред може нам уштедети много нееавршено довођење у склад новог са старим, извесне компромисе који се не могу одржати, а и сукобе који. обележавају сваку ту етану. На првом месту, не може више бити говора о томе да филозофи „оснивају- морал. Ова неумерена претензија, која у неколико заслужује ноштовање, јер потнче из жеље да се морално делање учини рационалним, увек се показала илузорном. Није потребно да се „оснива" морал, као ни ,.природа* у физичком смислу. Обоје постоје стварно, и својом егзистенцијом намећу се евакој индивидуалној свести, не допуштајући да се сумња у њихову објективност. Што се тиче Физичке нрироде, ово је и сувигае јасно. Може ли ее онда сумњати кад је у питању социјална природа? Свака нормална индивидуа, ма у ком друштву живела, — у нашем на пример, — потчињена је друштвено,] реалности, која је ностојада пре ње и која ће је надживети. Она јој не зна тачно ни порекдо ни склои. Обавезе, забране, нарави, закони, иа и сами обичаји и навике уљудности, захтевају да им се но.јединац саобрази без поговора, ако није рад повредити освештане нрописе бидо спољашње бидо унутрашње, мање више одрећене или растегљиве, али чије се прекорачење неминовно свети казном и застрашавањем. ФилозоФима је слободно да измишљају метаФизику нарави и обичаја, као што проналазе и метаФизику природе. Ади као што нема данас ниједног међу њима да меша своје спекулације са науком у иравом смисду, која се стрпљиво и са хвале вредном смерношћу ограничава на проучавање датих појава и њихових закона; тако и метаморал, да би ее одржао, мора у будуће да се разликује од науке, боље рећи од групе наука са циљем да позитивном методом проуча-