Prosvetni glasnik

НАСХАВА И КУЛТУРА

467

ва ЈУ друштвену реадност. Ову стварност, као и Физичку, није потребно прво „начинити" ни ,оснивати".. Њу, као и ону другу, треба просто посматрати, аналисати и свести на законе. То изједначење „социјалне природе" са „ физичком ириродом" новлачи и друге посдедиде. У први мах оне могу да изненаде, али ако се наведени приндип усваја, онда их је тешко одбацити. На пример. у физичким и природним наукама, дуготрајна употреба експерименталне методе навикла је научнике на мисао да се ништа не може докучити а рггогг. Пронађено је ново тело, и питамо се које су његове Физичке, хемијске и остале особине ? Ту сад можемо да правимо хипотезе: оне су нам чак и иотребне као подазна тачка за огледе. Али нико и не сумња да све то доцније треба проверити, и да последња реч увек припада искуству и огледима: колико пута се десило да Факта оборе и највероватније хипотезе! Постојили у нама то исто уверење, које већ има јасност аксиома, да ми ни о друштву баш ништа не знамо пре но што га научно проучимо? — Извесно не. — Па чиме да. објаснимо то друкчије држање спрам реалности чије научно познавање исто тако не може бити урођено у другом случају као ни у нрвом? — Објективних разлога за ово никако и нема. Главни узрок што стављамо ту разлику мора се тражити у нама. Наука о друштву далеко је од напретка учињеног у проучавању физичког света. А по једном сталном закону о развитку нашег сазнања, празнине у извесној области науке, услед тога што јој недостаје познтивно знање, осећају се у толико мање што је тај недостатак већи. Да говоримо без парадокса, потребно је да наука има за собом довољно велику прошлост, неоспорне резултате и тако рећи ошиту признатост, па да схвати свој предмет као реалносг ко.ја нам је безмало сасвим непозната, и коју треба нодврћи стрпљивом и дугом методичном истраживању. Све дотле, незнање само себе није свесно. На место праве науке које још нема, ступају предзнанствене представе, конструкције и системи где су машта и разум подједнако задовољени. Све се „објашњава" без неотклоњивих тешкоћа, помоћу општих и аистрактних принципа. Овако је задуго било у проучавању физичког света. Ми се приближујемо тренутку кад ће то престати да важи и у подруч.ју друштвених наука. Ипак, ово признање, или боље рећи ово констатовање наше необавештености, што је у почетку неизбежно код научника, није још једногласно усвојено. Устежемо се да признамо како нам је стварност која је основ моралу сасвим непозната пре научног истраживања. Ово устезање, као што знамо, долази отуд што нам уобичајене идеје о теорији и пракси морадној нису довољно јасне, што су филозофи још помагали ту збрку, и настојали да се одржи све до данас. Они су, у најбољој намери, ставили себи двострук задатак: да створе науку о мо-