Prosvetni glasnik

468

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

ралу и да проповедају практичан морал; они су веровали да оснивају своје прописе на тој науци. Али ту су подлегли општој илузији, која настаје услед двоструког смисла речи „знање". Извесно, нико не пориче да свпко нормално и одрасло лице „разуме" шта треба да чини а шта не, да „зна" шта му наређује морал а шта брани. Ово је природна и неизбежна последица васпитања које прима у разним облицима, и притиска друштвенога коме је стално изложено. Али то „знање" наше моралне свести, које нема ничег заједничког са знањем које потиче од реФлексије, имаће још мање заједничких особина са науком. Казати да сваки члан у нашем друштву .знн" шта му ваља чинити у моралном смислу, исто је што и претпоставити да сваки Француз „познаје" закон; или, да се послужимо једним Дарвиновим поређењем, као што ловачки пас „зна" да треба застати чим осети лов. Инстинкт, дресирање, васпитање, саобразност друштву, ма како назвали „знање" о коме је реч, оНо се односи једино на нраксу, и већ не може бити већма удаљено од онога што се иначе зове науком, или теоријским знањем. Социолог крји доказује откуд потиче закон, под којим погодбама га је законодавац стварао, каква су веровања, идеје и осећања утицали на њега, на ко.је раније примере се ослањао, било угледањем или из страхоноштовања, речју, онај ко.ји показује историјско порекло закона и његово место у целокупном систему правног знања, једино тај научно познаје закон: обичан Француз не. То исто и за морал. Претпоставља се да свако зна шта му се тим наређује. Нико се не може одбранити незнањем кад учини дело које остали људи и његова рођена савест осуђују. Но ако се наредбе и забране узму као научна грађа, онда излази да ни њих не познајемо боље него законе пре но што их стрпљиво проучимо. Ма и не били свесни тога незнања, оно је ипак ту. И банг зато што га довољно не осећамо, тешко нам је и да га увидимо. Прво треба да наука мало по мало докаже да ми често сматрамо тај и тај поступак за обавезан или кажњив само зато што смо нод утицајем извесних веровања којима се изгубио траг у сећању, а која ипак остају у снази под видом неодољивих традиција и јаких колективних осећања. Тада бива јасно да нрописи моралне евести, који су јасни као такви, нису ни најмање тако прости ако се узму као друштвена Факта. И овом приликом биће поучно упоредити религију и морал. Аустралијанци одлично познају обреде, церемоније и практично вршење своје компликоване религије: било би смешно тврдити да је они и научно познају. Али та наука коју они не могу ни да схвате, јесте својина социолога који је етварају. Тако и Кинези знају до најмањих ситница шта захтева од њих култ нредака у свакој прилици живота; међутим ни они немају научног знања о томе, као што га има један свропски научник. То што важи за религиозну свест важи и за мо-