Prosvetni glasnik

472

ПРОСВЕХНИ ГЛАСНИК

су те религнје у суштини и биле у животу свих могућих друштава о којима имамо довољно тачних података. На исти начин може се посматрати и „природпи морал", коЈије тако сродан ,природној религији* да их деизам XVIII века није готово ни разликовао. Они који су ревносно заступали идеју „природне религије" зачете у срцу и уму човекову, нису то чинили стога што су научним путем констатовали да су универзална веровања од којих је, по њима, састављена та религија, него што нису могли да схвате људску природу лншену тих веровања. Ми данас не видимо у томе ништа друго до израз њихових властитих верских потреба. Тако и они који остају верни идеји „нриродног морала^, не чине ово стога што су одиста констатовали да људи свуда праве разлику између правде и неправде, што се држе и осталих принципа тога морала, него просто зато гато не могу замислити људску природу лишену особина које треба да буду њена битна одлика. Но ми ни у томе не налазимо друго до израз велике ревности њихове моралне вере. Научно узев, исто, тако нема смисла стављати један морал на супрот множини морала, као што је бесмислено истицати религију на супрот религијама. Ово може бити занимљиво само као покушај и потреба да одвојимо главно од споредног у појавама те врсте; али такав поступак нити нас довољно поучава, нити је у стању отклонити потребу да у стрпљивом проучавању Факата, и само ту, тражимо сталне и заједничке елементе наравима и обичајима разних друштава, како за садашњост тако и за прошлост. У основу, као што ндеја природне религије, и ако схваћена у XVIII веку као супротна вери откровења, није друго до та кста религија само у другој Форми, посветовњачено откровење, ако је допуштен овај израз; тако природни морал у философској Форми остаје ипак само религиозна концепција. „Природа" која отвара очи човеку да разликује добро и зло, и која га чини моралним бићем, опот је на неки начин посветовњачено „Провиђење". Ово оптимистичко гледиште налазимо код Јума као и код Француских ФилозоФа XVIII века; оно се даде помирити како см њиховим емпиризмом тако и са рационализмом У1ајбницовим. Јер оно има свој корен у пнстинкгу у који ниједан од ових ФилозоФа није никад сумњао. Овим мислимо на „морални антропоцентризам", који је дубљи и већма се опире искорењивању него физички , ма да су у главном сродни. То је спонтана потреба да се чињенице и закони моралног света усредсреде око људске свести као центра, и да се њоме објашњују; а човек тако послушно и са насладом иде за тим ннстинктом да и не сумња колико он њиме господари, па чак ни то да уопште и постоји. Зна се колико је напора утрошено да се човек убеди како није ценгар физичког света. Коперниково, Кеплерово и Галилејево схватање