Prosvetni glasnik

НАСТАВА II КУДХУРА

473

имало је да еавлада тежак отпор пре коначне победе: етаринске и пуноважне теорије, верске догме, укорењене навике мишљења п осећања, — све се то удружило против заједничког непријатеља. Напоелетку ново учење је превладало; али та велика интелектуална револуција, извршена пре три века отприлике, није до данас могла. да проузрокује оне дубоке и крупне промене које се и у науци о моралу с правом од ње очекивале. Нема сумње, модерно схватање омогућило је ванредан полет небеске механике, и тим допринело мање више нанретку осталих физичких наука. Извесно је и то да је оно имало свога удела у појави трансФормистичких теорија, које су опет на сво.ј начин задале јак удар антропоцентризму. Међутим ое ипак и данас још постоји. Религије и морали чак и најнапреднијих народа сматрају га оправданим, а судећи ио свему они још увек г.огподаре духовима. Како то да Њутнова астрономија која је заменила Птоломејеву, и Дарвиново учење о врстама које је потиснуло Кивијеву теорију, нису имали довољно снаго да разоре догме и у другом. ком систему идеја? Зато што та научна открића обарају само физички , боље рећи просторни антроиоцентризам. Било да се човек сматра као средиште евета или даје бачен на једно зрно ирашине у бееконачном простору, нас та огромна разлика у схватању не буни дуго, и то из два разлога. Пре свега, само је наша машта поколебана и погођена тим што у другом случају има пред собом бесконачност коју никад не може обухватити. Што се тиче разума, за њега је сав простор само у односима, а на ове се он брзо навикне помажући се бескрајно малим количинама разног степена. Ниједна количина сама по себи није ни мала ни велика, него само у поређ^њу са неком јединицом нроизвољно одређеном. Сад ако се иризна учење да смо ми као изгубљени у једном закутку васионе, и ако смо у пуном смислу свесни тога, ми ћемо онда мерити удаљеност нашу од сунца и његову даљину од осталих небројених сунаца; последица тога је да ако нас Факт сам по себи пбнижава, свест о томе да га можемо разумети и проучити узднже нас. Шта нам је стало какво место материјално заузимамо у свету, ако се он вечито усредсређује око нашег ума? Слично размишљање квари и оне резултате који би ее могли извући.из трансФормистичких теорија. Ето на који начин се одржао тај антропоцентризам, и како је сада ставио не земљу него људски разум у центар света, што значи да се нреобразио и ностао духовни антропоцентризам. Отуд све већа важност идеје о неком моралном поретку, коме наша свеет, изузетно обдарена елободом и разумом, треба да буде принцип и услов опстанка. Она се све јаче истиче као средиште с којим се доводи у везу и помоћу кога се објашњава богата разноликост природних иојава и понаособ моралних чињеница. У основу, то је дакле увек исти ноложај, вечито исто антропоцентричко, Финалистичко и религиозно схватање просветни гдаоник, I кн>., 5 св., 1913. 33