Prosvetni glasnik

НАСТАВА И КУЛТУРА

475

тима. — остаје нам да тражимо елементе који се стално јављају у свима људским моралима. Ми не можемо унапред одредити који су ти елементи, нити се можемо ослонити на ту априорну одредбу као на критериј по коме бисмо означили тај и тај морад као тип који одступа, као мање више озбиљно изопачење изворног морала. То би значило вратитн се идеји „природног морала", којој смо морали оспорити сав научни карактер, пошто смо упознали у њој очевидан израз метаФизичког и религиозног антропоцентризма. Правилно схваћена, ова хипотеза налази се већ примењена у осталим друштвеним наукама. Упоредна наука религија, уметности, права, установа уопште и језика, тежи да покаже како друштва која су се развијала, и то, изгледа, независно једна од других, имају у свом развитку често веома очевидних сличности. Ове аналогије каткад су одређене до најмањих појединости, и тако правилне у једнообразном ређању Фаза, да. је немогућно сматрати их чистим случајем. Дакле изгледа сасвим природно тврдити да се установе у разним друштвима развнјају но истим психолошким и социолошким законима. Ето у чему се управо састоји споменута хипотеза. Место да априорно стварамо некаквог примитивног човека, па да затим на основу тога трагамо за његовим чулним, умним и моралним својствима и делањем, биће на против потребно да све то узмемо само као нацрт, често несумњнво користан, али рађен овлаш и отприлике. Он се одређује само анализом и поређењем разних процеса друштвеног развића стварно учињеног; јер анализа и иоређење омогућавају издвајање онога што је заједничко у случајним појавама. Упоредно проучавање религија на пример, особито религија нецивилизованих народа, убеђује насда сва пеихолошка ироницавост, сва утачаност дијалектичке методе, упућене саме на себе, никад не би могле да погоде и нацртају право дугаевно стање које се неоснорно огледа у тим религијама. Људи који су веровалн и још верују у те митове, који су створили те обреде и вршили их, имали су свој особени начин да представе предмете, да среде идеје о њима, да деле бића на класе, да замишљају и закључују; они су преживели и преживљују колективне емоције тако дубоко различне од наших да ћемо се грдно намучити ако покушамо да их успоставимо, па макар употребили највећи нанор духа за који •смо уопште способни. Има ту извесне логике, симболичности, цео један душевни живот који ми не можемо читати као отворену књигу једино тим што ћемо га довести у везу са нашим данашњим животом. Треба да га одгонетамо са напором, трудећи се да што је могућно више одстранимо своје сопствене навике. Тачније речено, нроблем у целини ставља се пред нас на овај начин: усвојивши хипотезу да се процес развића свих друштава врши свуда по истим законима, тражићемо 33*